Без дозволе аутора нема објављивања ни у медијима ни на друштвеним мрежама

Мој телефон, мој снимак и мој профил на Фејсбуку на који ћу то поставити. И то је све у реду, осим ако на снимку није нечије ауторско дело.

Концерти, изложбе, цитати из књижевности, чак и фотографије са интернета које најчешће користимо, сматрају се интелектуалном својином.

„Самим тим не бисте смели ни да објављујете таква дела на интернету као корисници друштвене мреже, али објављивање на интернету одговара самим ауторима и они то углавном толеришу јер то служи за промоцију њихових дела. Ако изричито не забране на концерту или изложби да се ти догађаји снимају, по правилу не би требало да буде никаквих последица“, истакао је Новак Вујичић, асистент на Правном факултету. 

Шта се сме а шта не сме? Да ли је закон о ауторским и сродним правима толико компликован?

„Код нас постоји судска пракса и постоји правна теорија који дефинишу јасне границе ауторског права. Мени се више чини да јавност није у довољној мери упозната са ауторским правом и његовом озбиљношћу у неку руку“, навео је Вујичић.  

„Закон о ауторским правима и коришћењу у Великој Британији је веома јасан без обзира на то да ли су у питању штампани или електронски медији. Оно што је мање јасно је када почнете да користите садржај који је објављен на друштвеним мрежама, а није га поставио аутор или званично лице. Одговорност је на оним медијима који користе такав садржај да обавезно контактирају са правим аутором и добију сагласност о коришћењу“, каже саветник за медије Дејвид Хејворд.  

Често се дешава да интересантан снимак или фотографија са друштвених мрежа постану тема за писане и електронске медије.

„Када дођемо до неког снимка, прво морамо да утврдимо ко је аутор, да ли је снимак аутентичан или је преправљан, да ли време на снимку одговара ономе што нам се каже – да нисмо узели нешто што је две године старо. Дакле, тек кад смо сигурни у аутентичност нечега и у то да аутор тог снимка дозвољава под било којим условима да ми то објавимо, ми то можемо да пустимо“, објаснио је Зоран Станојевић, уредник Интернет портала РТС-а.  

Дејвид Хејворд, бивши новинар Би-Би-Сија и дугогодишњи саветник за медије, каже да је за јавне сервисе који, поред телевизије, имају радио, сајт и профиле на друштвеним мрежама још компликованија ситуација када је реч о садржају с ауторским правом.

„И онда се поставља питање да ли можете да искористите исти садржај за све ваше платформе и медије. Са аутором морате да прецизирате за шта ћете све то користити, а не само да тражите дозволу за коришћење“, прецизирао је Хејворд. 

„Теоретичари ће рећи да чак и ако стављаш линк према неком сајту мораш да питаш, што је превазиђено, већ више од 20 година нико не прави то питање, али теоретичар ће рећи да без дозволе немаш право да повезујеш себе са другима. Међутим, садржаји са Јутјуба ако их тзв. ембедујемо, суштински ставим линк ка том сајту, а то изгледа као да је део мог сајта, то није нешто што је забрањено“, истакао је Станојевић.

Наравно, већа је и одговорности за медије који имају и већи утицај на јавност.

„Када неки снимак ми направимо, тачно знамо шта се на том снимку налази. Када неки снимак добијемо са стране, морамо да утврдимо шта се на том снимку налази. Међутим, када га емитујемо, за гледаоца, то је као да смо ми то направили јер ми лупамо печат аутентичности на тај материјал и ми својим приказивањем или објављивањем било где тврдимо да је то што наш гледалац или читалац добија истина“, објаснио је уредник Интернет портала РТС-а.  

„Провео сам много година радећи на Би-Би-Сију. Такве установе имају дужност да постављају стандарде на највиши могући ниво. Дакле, Би-Би-Си никада не би требало да прихвати фотографију или снимак за који нема дозволу за објављивање, а то исто важи и за РТС“, изричит је Хејворд.

Без дозволе аутора – ништа. Ни за друштвене мреже ни за медије.