Како наћи баланс између могућности и опасности које нуди савремена технологија

Ново истраживање Aгенције за статистику Европске уније, је показало да је више од половине грађана Србије прошле године користило друштвене мреже. Подаци говоре и да је 94 одсто младих, између 16 до 24 године, користило друштвене мреже, али и они најстарији, изнад 65 година.

За разлику од ранијих година када се сматрало да су нове технологије, искључиво технологије младих, сада се дешава нагли пораст употребе савремених технологија код старијих суграђана.

У процентима њихово учешће није превише велико. Према истраживањима Еуростата, негде око осам одсто старијих од 65 година користи друштвене мереже, али треба имати у виду да те категорије људи у Србији има јако пуно, објашњава гост Јутарњег програма, социолог Далибор Петровић.

„Више од 20 одсто нашег становништва је старије од 65 година, тако да заправо говоримо о стотинама хиљада људи који на овај или онај начин користе друштвене мреже. Једино можемо говорити о њиховим мотивима. Да ли је то зато што имају сво време овога света, па га троше на тај начин, или зато што се у глобалном свету данашњице у коме се породица и заједнице на неки начин растурају, заправо једини начин или један од начина за старије људе да буду у контакту са својом породицом, децом која су негде широм света, јесте управо преко друштвених мрежа. На неки начин, они су били присиљени да науче да их користе“, наводи Петровић.

Један од занимљивих података у овом истраживању је и то што се показало да су старији преузели примат у коришћењу одређених друштвених мрежа, у односу на млађу популацију, посебно Фејсбука.

„У том случају не треба оптуживати баке и деке, за то су криве маме и тате. Пре десетак година када је Фејсбук улазио у експанзију сви смо отварали налоге и деци је било занимљиво да им и мама и тата буду пријатељи. Када су та деца постала тинејџери и адолесценти, онда су то доживели као једну врсту притиска, поготову када је то постало једна од важнијих тема у медијима где се коментарисало њихово понашање. Схватили су да је највећи број тих инсајдерских информација дошао са мреже. То је можда и први пут у историји да су родитељи имали тако јак и интензиван увид у живот своје деце“, додаје социолог.

С друге стране, по први пут у историји човечанства смо дошли у ситуацију и да деца о нечему знају више од својих родитеља. Деца обучавају своје родитеље и она су ауторитет за њих када су у питању савремене технологије.

„Технологија је у основи друштвеног и економског и свеколиког развоја модерног друштва и ако ви као појединац у зрелим годинама не познајете ту технологију, а имате сина или ћерку тинејџере који баратају овим технологијама, онда се ви на неки начин налазите у проблему како да их социјализујете, које савете да им дате, заправо, како да их ограничите у употреби ових мрежа. Ако их превише ограничите, онда им, можда, ускратите шансе за успех на тржишту рада“, наглашава социолог.

У теорији се већ десетак година говори о проширеној реалности и о испреплетаности та два света где су најбољи пример комуникације које се више не деле на комуникације преко технологије и на непосредну комуникацију, већ оне трају непрекидно 24 сата дневно.

„То је тај перманентни комуникациони ток. То је доказ да нема одвајања физичког од виртуелног. Можемо говорити о комуникацијама, али и о токовима новца, трговини, о образовању или било чему. Више нигде не морате да одете, да прође извесно време од ваше одлуке до реализације, већ сте све време на извору информација, догађаја и тако даље“, наводи социолог Далибор Петровић.

Друштвене мреже су постале и моћно средство политичке борбе. Амерички председник Доналд Трамп је коришћење друштвених мрежа у политичке сврхе подигао на сасвим нови ниво. Често своје одлуке пре саопшти преко Твитера, него званичним каналима.

Друштвене мреже задовољавају нашу савремену потребу да имамо личнију комуникацију са нашим представницима. С друге стране, развило се неповерење према мејнстрим медијима и представничким институцијама демократског друштва, мишљења је социолог.

„Људи су просто у другој половини 20. века, а посебно почетком 21. изгубили поверење у институције и онда се окрећу једни другима и алтернативним изворима информација, поготову у време избора или политичких сукобљавања у време контроле медија, онда ови алтернативни медији, посебно Твитер, када говоримо о политичкој комуникацији, долази у први план“, додаје Петровић.

Свуда у свету је поверење у традиционалне медије опало, али с друге стране друштвене мреже и те како омогућавају велику манипулацију и ширење дезинфомација и лажних вести. Социолог Далибор Петровић сматра да су све антикампање које се воде на интернету, управо последица неповерења у институције.

„Када вас институција не заштити недвосмислено. Ако постоји простор да сумњате у постојање фармацеутске мафије, у шта данас малте не нико не сумња да постоји и интерес а не само жеља да се људи излече, онда вам то отвара простор да ширите идеје и конструишете теорије завере“, истиче Петровић.

Друштвене мреже су моћан медиј који нема неку врсту уредничке контроле и који је погодан за ширење популизма. Људи често тражећи одговоре на неке дилеме, прихватају најједноставније одговоре, немају времена за аналитичке разговоре у којима треба сами да одвагају чији су аргументи јачи и поузданији. Када неко понуди једноставан и недвосмислен одговор, људи га много лакше прихватају. У том смислу су мреже и погодне и опасне, упозорава гост Јутарњег програма.

„Круг ће полако да се затвори од тог слободног интернета на коме је све било доступно и слободно, ми сада идемо ка његовом регулисању, што може бити опасно. Постоји идеја да се верификују одређени извори који ће гарантовати поузданост информација. С друге стране, то оставља простор за контролу интернета и затвара простор за алтернативне медије који су нам такође важни“, истиче социолог.

Некада се социологија бавила анонимношћу на интернету, а данас се проучава јавност. Пре десет, петнаест година се веровало да нико неће бити јаван на интернету. Данас се граница између приватног и јавног потпуно губи, чему чак и сами доприносимо, што је најдраматичније.

„Сами своју интиму излажемо зато што смо у другој половини 20. века научени да верујемо да су медији једини који бележе и презентују оно што је стварност. То смо почели да примењујемо у приватном животу као да верујемо да ако не прикажемо нешто, то нема снагу и нема важност“, каже Петровић.

Више се не трудимо ни да памтимо, већ само сликамо и у другом кораку то емитујемо. Тек у том кругу бележења и емитовања градимо властито или колективно сећање, а у ствари губимо лични додир са самим догађајем, закључује гост Јутарњег програма, социолог Далибор Петровић.

број коментара 0 Пошаљи коментар