На друштвеним мрежама сам, дакле постојим

Да жица за чување кокошака обезбеђује мост у Kовиљу, надлежни су сазнали најпре на Твитеру. Та жица је била довољна да Путеви Србије, Грађевинска дирекција и Железнице отворе профиле на друштвеним мрежама. А колико озбиљно постојање у виртуелном свету схватају јавна управа и приватне компаније?

„Приватна предузећа су на тржишту и стално се боре за још неког клијента, за још неку продају и онда је природно да стално траже још неки канал, још неки нерв за комуникацију. Наравно, ови већи системи државне управе су мало тромији јер прво провере о чему се ту ради“, објашњава Милоје Секулић из креативно-дигиталне агенције "Home page".

Марија Обреновић из агенције „Комунис“ подсећа да су брендови на друштвеним мрежама већ десетак година.

„Државне установе би могле да се угледају негде на њих зато што су они из неке интеракције са корисницима доста сазнали о себи и о свом бренду и унапредили своје пословање“, напомиње Обреновићева, која је директорка одсека за дигитални маркетинг.

У Србији 75 посто становништва користи интернет, па се зато девиза „На друштвеним мрежама сам, дакле постојим“ односи на готово све компаније.

„У почетку ми смо имали карактер присуства. Данас су то озбиљни канали комуникације где осим корисничких захтева користимо те мреже и да пласирамо комуникацију, да информишемо кориснике о активностима. Можда је Фејсбук мрежа у коју су све очи упрте, али то не значи да у неким случајевима Инстаграм није та мрежа или Твитер. То све зависи од садржаја“, каже менаџерка за дигиталне комуникације у „Випу“ Анита Галић.

Зато фирме имају читаве тимове запослених који не само да креирају садржаје већ помно прате шта њихови корисници лајкују, критикују, твитују... Чим нешто крене по злу, први показатељ су управо друштвене мреже.

„Некада су брендови морали да сачекају године и опсежна истраживања да би сазнали да ли је њихова кампања била успешна или не, данас у року од 24 сата добију повратну информацију од корисника – да ли им се кампања допада или не“, наглашава Марија Обреновић.

Милоје Секулић додаје да су људи на профилима компанија због других људи и да нису ту због реклама, па због тога „паметне фирме“ имају посебну тактику за своје потрошаче, јер граде заједнице својих корисника.

Више није питање да ли компанија треба да буде на друштвеним мрежама већ како да на најбољи начин искористе потенцијал умрежавања. Лекцију за то можда би могли да добију од светских рекордера – „Амазон“ и „Мајкрософт“ који само на Фејсбуку имају више од 40 милиона пратилаца.

Када се већ нађу на друштвеним мрежама, предузећа би требало да знају правила дигиталног бонтона. Да не забораве на правопис, правилно користе хаштаг, не плаћају лажне пратиоце и увек одговоре корисницима на поруку.