Sport

Милан Вуковић, utorak, 31. avg 2010

Водица и Вага

О Кајзерију, граду у ком је рођен актуелни председник Турске Абдулах Гул, већ после неколико дана боравка стичете одређену слику коју тешко можете променити. И та слика, бар из мог угла, није нешто чиме бисте били одушевљени.

Ако немате професионалних обавеза готово сигурно вас пут неће навести у Кајзери. Евентуално у транзиту.

Град има дугу историју. Први трагови цивилизације пронађени су још пре пет хиљада година.

Овим просторима владали су Асирци, Римљани, Турци Селџуци... Дуго се Кајзери налазио под Отоманском империјом.

И наравно има много историјских споменика. Али о томе нећу писати. Некако ми се чини да је много занимљивији актуелни моменат, оно што је екипа РТС-а за ових неколико дана доживела.

Није то ништа спектакуларно, али опет... Идемо редом.

Прво реч, две о томе како су становници Кајзерија веома „пажљиви" возачи.

Мигавце користе - па, може се слободно рећи, никад и обожавају да „господаре путем".

Нема везе да ли су у „мерцедесовом" џипу или „голфу кецу".

Возе по средини, никако ни левом, ни десном траком, а прави фетиш у саобраћају за већину јесте да буду испред свих чим се упали зелено.

Траке су прилично широке, има често места и за четири аутомобила у хоризонтали.

Срећа да нису „лаки" на папучици за гас. Бар су пажљиви да не прекораче брзину.

И наравно, ту су семафори на кружном току, што може да буде проблем док се не навикнете.

Верујем да би бар мени био.

Да Турци нису баш толерантни возачи схватили смо и после туче која се догодила на аутобуској станици.

За разлику од оних о којима чујемо с времена на време у Београду, овог пута дебљи крај није извукао возач. Пошто је показао вештину са песницама, вратио се за волан градског аутобуса и наставио ка наредној станици.

И да, ред је да објасним због чега је наслов овог блога „водица и вага".

Слободан дан у Групи А омогућио нам је да пробамо нешто из домаће кухиње, а да то не буде гирос, кебаб или шиш ћевап у варијанти „уз пут".

Сели смо у један од ресторана у центру града. Није име толико ни битно.

Налази се на другом спрату зграде са које се поглед, између осталог, пружа и на зидине старог замка.

Конобар је био пријатан, али нас је мало затекао рекацијом на питање колеге да ли има пива.

Негативно је одмахнуо руком уз јасну гестикулацију да више не спомињемо алкохол, јер је у току велики муслимански празник рамазан.

Стекли смо утисак да се можда осетио увређеним, али смо схватили поруку.

Касније смо пиво пронашли у једној продавници у близини хотела, но, није то ни важно. Нису сви Турци исти.

Да се вратим ресторану.

Наручили смо различите порције. Углавном, све јела са месом.

Нисмо много говорили током оброка, што значи да смо очигледно били задовољни.

И после можда четрдесетак минута тражили смо рачун. Конобар је био врло експедитиван.

Међутим, није се вратио само са рачуном. У руци је имао бочицу, подсећа на оне старе оријенталне.

У секунди смо се сва четворица погледали и наравно нисмо имали представу о чему се ради.

У бочици се налази вода за дезинфекцију руку после јела. Сличног мириса као влажне марамице.

Свакоме је у руку сипао довољно.

Кренули смо, још увек мислећи о бочици, и онда на излазу приметили вагу за мерење килаже. Е то, нигде нисам видео, заиста. Вага у ресторану после јела!

Ето и због чега овакав наслов.

И да, још једна ствар. Умало да заборавим.

Грађани Кајзерија су веома љубазни.

Имао сам проблем да разменим новац. Око четири сата после подне у банкама су огромне гужве.

Један од службеника је схватио да сам у журби и рекао да ће ми помоћи.

Нешто је попричао са колегом и мене замолио да кренем за њим.

Млађи господин, који не зна ни реч енглеског, одвео ме је неких триста метара одатле до мењачнице у којој готово да није било нигде никога.

Поздравио се и наставио својим послом.

Свака част. Љубазност према странцу, без намере да га превари. И то је лепо осетити у једном граду у ком то можда не бисте очекивали.