Sport

Милан Вуковић, četvrtak, 20. maj 2010

Лавиринт фудбалског безнађа

Београд, Нови Сад, Суботица, Јагодина, Ивањица, Ваљево, Смедерево, Чачак, Кула, Крушевац, Пожаревац. И тако се шеснаест прволигаша вртело из града у град 30. кола до прошлог викенда. Шта смо добили?

Партизан првак - квалификације за Лигу шампиона. Црвена звезда, ОФК Београд и Спартак - квалификације за Лигу Европе.

Пре неки дан прочитао сам коначно објективну и мудру изјаву. Александар Станојевић, шеф стручног штаба Партизана казао је да Лига шампиона није обавеза, као ни резултат у Европи - "наш циљ је да створимо тим за будућност, који ће за две године значити нешто и ван Србије". 

Ја бих једино додао да је питање да ли би се такав тим направио и за две године. Једна ласта не чини пролеће. Ни две, ни три (мислим на клубове). Потребна је јака, конкурентна и квалитетна лига да би се видело пролеће у Европи. Нема више потребе да се залуђујемо да ми то имамо или да можемо ускоро имати. Далеко од тога. 

Уколико занемаримо посету на стадиону Црвене звезде (око 12.000 по мечу, не рачунајући последња три на којима су биле трибине биле празне због суспензије) и Партизана (око 6.000), на ретко ком стадиону, где гости нису "вечити", видећете више од хиљаду навијача.

А они дају суд. Они праве атмосферу. Публика пуни трибине да би гледала добар фудбал. И да би посматрала екипе које могу да нешто ураде ван граница. Србија то нема. Чим се стави тачка на битисање у Европи, на трибинама ћете видети фанатичне навијаче или оне који баш и немају паметнија посла викендом. И новинаре.

Сигуран сам да се у Србији просто вапи за неким резултатом који би био нешто више од елиминације у квалификацијама или низа пораза у Лиги Европе. Учешће Партизана у Лиги шампиона било је давно, тако да се уопште не може узимати као мерило тренутног квалитета.

Да ли се бар назире решење за оздрављење фудбала, најпопуларнијег спорта у Србији. И не баш. Све што ваља одмах се прода. Тако мора да буде да би клубови преживљавали. И тако желе менаџери.

Али и већина играча. Уколико занемаримо Партизан и Црвену звезду, фудбалери у Србији су нешто плаћенији од банкарског службеника, неки имају и мање. Правила фудбалске игре овде су давно написана.

Регионална лига се донекле намеће као темељ за нешто што би можда било боље. Али је то тренутно сувише општа тема и чини се сан пусти. Недаво су на састанку у Београду то потврдили представници "велике четворке" бивше СФРЈ Црвене звезде, Партизана, Хајдука и Динама. Постоји и опција "два" приватизација. Поједини стручњаци кажу да би онда, опет можда, било боље.

Долазимо до наслова овог блога - "лавиринт фудбалског безнађа". Јер, све што имамо само обећава једно велико МОЖДА. И то не у блиској будућности.

Срећа бар па имамо репрезентацију. Али ништа не траје вечно. Мора се из нечега црпети квалитет за будућа времена. Мени се чини да тог квалитета имамо све мање. И млади који одлазе у Европу после сезону или две пониру, јер не могу да издрже притисак и континуитет озбиљног професионалног фудбалског такмичења.

Као што рече један мој колега недавно - нисам баш сигуран да би Партизан и Црвена звезда имали загарантовано месту у појединим европским другим лигама попут енгелског "чемпионшипа".