Sport

Милан Вуковић, petak, 14. maj 2010

“Град светлости”

Заиста је врло тешко издвојити шта је оставило најјачи утисак у тих шест дана које сам провео у Паризу и путујући до њега. О резултатима утакмица и атмосфери у дворани све се зна, оно што ћу покушати да представим јесте како је престоница Француске изгледала из неког другог угла.

За разлику од прошлогодишњег, у Берлину, на фајнал фор у Париз отпутовао сам приватно. Са једним од најбољих пријатеља. Мали буџет који смо имали условио је да уместо на аеродром "Никола Тесла" одемо на аутобуску станицу. Ластини аутобуси су заиста добри. "Дабл декер" са тоалетом, кабина за пушаче и удобна седишта обећавали су "пријатно" двадесетчетворосатно клацкање до престонице Француске.

Претпостављао сам да ће екипа у бусу бити добра. И заиста би тако. Од педесетак путника чак четрдесетак је у Париз ишлo да би бодрили Партизан.

Скапирали смо се врло брзо. Чак и онима који нису у Париз отишли због утакмица нису сметале навијачке песме, ни литре пива.

Да не идем у детаље пута (нисмо имали ниједну једину компликацију), навешћу само ситуацију на граници са Хрватском. Возач нас је љубазно замолио да оставимо по три евра у чаши како бисмо избегли евентуално задржавање. Прерачунали смо се и схватили да је то непотребан трошак. Боље да за ту лову узмемо картон "хајнекена".

Грешка. После пасошке контроле почело је претресање. Појавио са чак и цариник са псом. Видели смо да возач избацује кофере. И знали смо да нам предстоји бар сат, два чекања.

У једом моменту возач нас је обавестио да граничар жели да се детаљније провери један од кофера. Пас је наводно нањушио нешто. Било је потребно неколико минута да се установи чији је пртљаг споран. Испосавило се - мој.

Био сам неформално обучен, у складу са атмосфером. Уз то сам носио тамне наочаре са великим црним оквирима. Како сам пришао коферу, цариник се обрадовао. Вероватно је помислио - ево хулигана, мора да има бакље!

Објасио сам човеку да сам новинар РТС-а, да у Париз путујем приватно и да сигурно нисам толико блесав да имам било шта што би могло да ми направи проблем. Узалуд.

"Где су ти бенгалке (врста бакљи), 'ајде признај", рекао је док сам избацивао све из кофера.

Није нашао ништа. Чак ни пошто је пас добро оњушио празан и испретуран кофер, прљавим шапама газећи по унутрашњости мог новог "самсонајта".

Веровато нервозан, заповедио је остатку путника да почне са пражњењем кофера. И опет ништа. После сат и по непотребног чекања ми смо наставили пут, а они остали празних џепова.

Маршрута Београд-Париз, на којој смо прошли кроз Хрватску, Словенију, Аустрију, Немачку и, од Стразбура, добар део Француске, трајала је 24 и по сата. Еуфорија због утакмица и доласка у један у најлепших градова света учинила је да не осетимо несаницу и бол у кичми.

Другар и ја нисмо пре пута обезбедили смештај. Отишли смо са још двојицом момака, које смо упознали у бусу, до хостела где су они резервисали преноћиште. Хостел, као и сваки хостел.

Ништа специјално, спавање у креветима на спрат, заједничко купатило и тоалет, обезбеђен доручак (кифла, џем и путер уз кафу, свако јутро исто). Све то за 21 евро по особи. Цена у складу са понудом. Нама је у Паризу било најмање битно где ћемо да спавамо (и колико), само да је за тих неколико сати у кревету и соби чисто и мирно. Осим тога, наш хостел је одлично лоциран. Налази се килиметар и по од дворане "Берси" и близу метро станице Бастиља.

Две, три реченице о превозу у Паризу. Такси скуп, аутомобилом и бусом је гужва, метро је идеалан. Један правац кошта 1,6 евра, можете преседати колико год хоћете. Од тачке А до најудаљеније дестинације стиже се највише за тридесет минута.

Може се возити и за џабе (прескочити или да на једну карту уђу два човека), међутим, то се не исплати. Контроле су честе, казне за оне без улазнице износе 30 еура. Једини проблем код метроа јесте што, у зависности од линије, ради најкасније до пола два ноћу. После тога морате ићи таксијем или аутом, јер нема ни аутобуса.

Не рачунајући 48 сати пута, имали смо четири и по дана за разлгледање Париза и утакмице. Времена, дакле, није било за губљење. И да само напоменем - оно што сам успео да видим јесте, чини ми се, само тридесети део свега што може да пружи "град светлости", а мени би опет било потребно да пишем осам дана, не бих ли и то адекватно описао, па ћу се трудити да будем концизан.

Као и сваки туриста у Паризу (осим оних што студирају историју уметности) отишли смо одмах до Ајфеловог торња. Приликом куповине улазнице бирате да ли ћете отићи лифтом на први, други или трећи ниво, донекле се може и пешице...

Определили смо се за трећи ниво (највиши) и то је коштало 13,10 евра. Вреди. Као и четрдесетоминутно чекање у реду. Цена је мизерна у односу на оно што можете видети са грађевине подигнуте у 19 веку и двеста седамдесет и нешто метара високе. Они који имају страх од висине не морају да брину, све је ограђено и безбедно.

Дан пред утакмицу поред Ајлефловог торња видели смо и Тријумфалну капију, а онда смо и прошетали од почетка па до краја чувеном авенијом Шанзелизе. Милион кафића, луксузних бутика, изложбених салона са најновијим моделима најскупљих аутомобила (пежо 907 изгледа као свермирски брод на четири гуме).

Ту је наравно Мек Доналадс и нешто налик томе - Квик. Ако мислите да је "Мек" јефтин, варате се. Цене су у складу са осталим ценама брзе хране у Паризу, тако да нпр. "биг Мек" кошта више од пет евра.

Кад већ пишем о ценама хране, зна се да је Париз прескуп за наш џеп, али ево кратке илустрације: флашицу кока-коле од 0,5 ретко где на улици можете купити испод два евра, хот дог код Ајфелове куле износи пет евра, сендвичи у киосцима су од 2,8 до пет, крофне од 1,3 до два евра.

О ресторанима да не говорим. Ушли смо само у српски, где чашица лозе кошта четири евра, а порција ћевапа није испод десет. Једино решење за јефитнији начин исхране у Паризу јесу велики маркети. Цене су нешто веће него у Београду. У то смо се уверили на дан одласка кад смо куповали материјал за прављење сендвича.

Дан утакмице. Петак. Устали смо рано, око девет, и у близини нашег хостела покушали да пронађемо место где ћемо направити добар штимунг за оно што нас чека послеподне. Ушли смо у кафе Бастиља и брзо изашли напоље. Довољна је била информација да пола литре пива кошта 11 евра.

Конобар је схватио о чему се ради и упутио нас у бистро преко пута улице. Мали бар са десетак столова и великим шанком. Точено од 0,25 "стела артоа" за само 2,20 евра. Супер. Врло брзо придружио нам се још један другар и тако смо нас тројица, на том месту, уз љубазног седамдесетогодишњег бармена господина Бувеа, провели неколико сати.

Успут смо објашјавали разним посетиоцима због чега смо у Паризу и схватили да их кошарка уопште не интерсује. Фудбал је, ипак, тог викенда био главна тема, јер се завршавало француско првество. И занимљиво да смо у бару срели много више навијача Марсеља, него Пари Сен Жермена.

Испред довране смо били око 16 часова. У једном кафићу се окупило много навијача Партизана, било је ту и бројних присталалица ЦСКА са којима су симпатизери црно-белих врло брзо пронашли заједнички језик. У песми, јелу и пићу. Пролазили су ту и навијачи Барселоне, али и Олимпијакоса.

Око 17 сати почело је "прозивање" са грчким фановима. Полиција није ништа хтела да препусти случају, па је на улици, између кафића испред ког су били "гробари" и степеништа дворане где је седела већа група Олимпијакосових навијача, направила кордон. Није се догодило ништа због чега би била потребна интервенција.

После утакмице ником није било до претеране приче или шетње по граду. Свако је отишао на своју страну. Спавање је било једини избор.

По већ испланираном распореду субота је била резервисана за Лувр и Нотр Дам. Дан пре из Београда је стигао друг коме је ово већ трећи пут да борави у Паризу, па смо имали логистичку подршку у обиласку града.

Само за шетњу Лувром потребно вам је најмање седам дана. И то са водичем. За оне преко 25 година карта кошта девет евра. Уколико нисте врстан познавалац уметности, можете гледати, гледати, гледати и да вам готово све буде исто. Ми смо наравно отишли у правцу где се налази Мона Лиза, онда видели најсавршенију скулптуру на свету Венус де Мило и затим се преселили у Наполеонов апартман.

Тешко могу да опишем како сам се осећао у мору уметничких дела, али и док сам корачао парком испред Лувра или стајао у близини велике кристалне пирамиде. Просто речено, као да пролазите кроз добар део историје човечанства.

Нотр Дам, импресивна катедрала у сваком смислу. За сликање са туристима испред улаза се налази и добро расположени "грбавац". Врло близу Нотр Дама су Сорбона и Пантенон, а то је кварт Париза познат и по високим ценама станова. Били смо у улици у којој Мадона има апартман. Речено нам је да ту квадрат кошта и до 25.000 евра.

У недељу, на дан финала и утакмице за треће место, одлучили смо да посетимо, 'ајде да се тако изразим, егзотичнији део Париза - Пигал. Има пуно тога интересантног као што су Мулен Руж, нешто што се зове "сексодром" или "музеј еротике".

Из једног локала усред бела дана истрчала је млада дама (не више од двадесетак година) и за тридесет евра понудила масажу, што смо ми, наравно, љубазно одбили.

А изнад Пигала, на 130 метара надморске висине налази се највише брдо Париза - Монмартр. Потребно је петнаестак минута да би се пешице стигло до врха. Поглед на град одатле је невероватан. Оставља без даха. Као и црква која се ту налази. Реч је о базилици Светог срца - Базилик де Сакр Кер.

На малом тргу испод базилике, оивиченом кафићима, туристима су на располагању улични цртачи. Мене је импресионирала мала радњица отворена пре више од четрдесет година. Само се ту продају цртежи дечака гамена (сиротан) са разним мотивима.

Увече смо одгледали меч за треће место и решили да пропустимо финале. Уместо да будемо у дворани, тих неколико последњих сати ноћи у Паризу одлучили смо да проведемо тако што ћемо поново отићи до Ајфеловог торња и спустити се до Сене.

Није нас мрзело да одшетамо опет до Тријумфалне капије. Тамо смо били помало затечени оним што смо видели. Како смо се приближавали, на неких стотинак метара чули смо навијачку буку и галаму. Вијориле су се црвене заставе. У тренутку смо помислили да је Олимпијакос постао првак Европе, али нам је то било готово немогуће, јер смо знали да је Барселона пет минута пре завршетка водила са петнаест разлике.

Убрзо смо схватили о чему се ради. Славили су навијачи новог фудбалског шампиона Португала - Бенфике. У срцу Париза окупило их се неколико стотина. Сирене аутомобила, заставе, пиштаљке, направили су величанствену атмосферу. Били смо у шоку, ипак нисмо могли да очекујемо да ће у Паризу Португалци приредити прави карневал због успеха вољеног фудбалског клуба.

Утисак и о онима који живе у Паризу. Има их разних, белих, црних, мелеза, азијата. И нико вас неће погледати са подозрењем због боје коже или верске припадности. Грађани Париза су изгледа прихватили чињеницу да живе у мултинационалној средини, тако да нико никог не угрожава. Можете на себи имати зелену кравату, мантију исте боје са браон ципелама или Арманијево одело. Свеједно. Свако иде својим путем и не обазире се лево или десно. Нема се за то ни времена. Једна од лако уочивих навика Парижана јесте да уђу у бар, наруче еспресо, сруче га за два минута и настављају даље.Таквих примера видео сам бар двадесетак.

Скромни буџет, али и недостатак времена, спречио ме је да, као што сам навикао, обилазим бутике. Излоге, наравно, нисам заобилазио и био сам прилично изненађен. Квалитетна гардероба, на распородаји, може се купити повољно. Јакни је било и за двадесетак евра, џинс није ишао преко четрдесет, а заиста сјајна одела, модерног кроја 180 евра. Сигуран сам да би таква гардероба у Београду била далеко скупља.

Понедељак. Дан повратка. У Београд смо се вратили истом маршрутом као и приликом доласка. Овог пута нису нас задржавали на граници са Хрватском и било је потребно 23 часа да поново угледам град у ком сам се родио.

Искрено, први пут после повратка из неке европске престонице (а било их је) осетио сам се као да живим у малој средини. Париз је град који заиста обасјава у сваком смислу.

Штета што на врху није заблистао Партизан.