Sport

Милан Вуковић, utorak, 27. apr 2010

Загребачке халуцинације

Неки тренуци речима су готово неописиви и хвала Богу да постоји телевизија. Душан Кецман је погодио "немогуће", Партизан је постао шампион НЛБ лиге, Загреб и Арена су у моменту занемели. Све за 0,6 секунди.

Од повратка у Београд, била је то ноћ после утакмице, не могу да се сетим са ким сам све разговарао о оном што сам видео и доживео у Загребу. Огроман број утакмица које сам погледао научиле су ме да игру пратим од првог до последњег секунда.

Седео сам дијагонално од места са ког је Кецман погодио. Свака част организаторима, новинари су имали одличне позиције, седели смо одмах до паркета. Са једне стране играчи, стручни штаб, записнички сто, са друге ми.

Елем, у моменту кад је играч Цибоне, Богдановић 0,6 секунди пре краја, погодио тројку није се догодило ништа ново. Хоћу да кажем да у кошарци није ретко да победник буде одлучен на тај начин.

Сви су Арени скочили. Сви осим оних који су били уз Партизан. И срећом тако су скакали и радовали се врло кратко. Неким навијачима Цибоне су руке остале у ваздуху и дуже. Вероватно од шока и неверице због пораза.

Мени је поглед после тројке кошаркаша Цибоне Богдановића био усмерен ка семафору. Инстиктивно, јер желео сам да видим колико је остало до завршетка меча.

Мисли су ми се мењале од тога, "да ли је могуће да је погодио" па до "!!!... изгубили су". Нисам видео ко је додао лопту Кецману, али сам у даху испратио Душанов шут.

Како је лопта ударила у таблу и пршла кроз обруч, погледао сам прво ка Цибониној клупи, па Партизановој, а онда нисам око скидао са судија. Било им је потребно тридесетак секунди да потврде кош. То су учинили тако што су испред записничког стола високо подили три прста. Има симболике, али правила су правила. Кош се морао потврдити. Судијска тројка је била из Словније.

Мало и о атмосфери. И још једна похвала за организатора. У 24. минуту нико није гледао утакмицу, јер је била прекинута због метежа на трибинама.

Да ли се то случајно догодило баш кад је Партизан повео са пет поена и био на путу да се поново резултатски "одлепи", или не - може се само нагађати. У првом полувремену водио је и са девет разлике, тада се није могло ни наслутити да ће доћи до проблема на трибинама, јер се публика понашала нормално.

Тек смо касније сазнали који је био повод за инцидент (провокације међу навијачима), а мој утисак јесте да је сукоб могао да прерасте у озбиљан проблем да редари нису муњевито интервенисали.

Момци из обезбеђења у наранџастом жестоко су се обрачунали са изгредницима, оне са највише жеље за тучом сурово су избацили напоље (верујте да је тако било, стајао сам на свега неколико метара од места где је дошло до окршаја).

Да није било такве рекције можда би се догодило нешто много горе. Готово да нема сумње да су хулигани планирали да направе проблем и чекали су само одговарајући тренутак. Срећа те није их било више.

Углавном, било је потребно десетак минута да тензија спласне и да се настави утакмица, мада се и после тога осећала велика напетост. Уверен сам да би Партизан много пре сломио Цибону да није дошло до проблема на трибини.

После утакмице, у медија центру, разговарао сам са директором Загребачке арене.

Видело се да је човек узрујан због свега (резултат и инцидент) и као великом навијачу Цибоне било му је тешко да честита, али у тих неколико реченица које смо разменили имао сам утисак да пре свега жели да се на неки начин извини за оно што се догодило на трибинама.

Причало се да је Партизан желео да повуче екипу и прекине утакмицу у тренуцима инцидента. Душко Вујошевић ми је, међутим, рекао да ни у једном моменту о томе није размишљао. Да се проблем пренео на терен, играчи би се наравно склонили са паркета, али би се исто тако по смиривању атмосфере сигурно вратили.

Сигурно да је победа Партизана против Цибоне у сред Загреба историјска. Никада ниједна кошаркашка утакмица није имала више гледалаца у Хрватској, у Арени је први пут одржано кошаркашко такмичење....

По Загребу је било мноштво билборда са позивима да се подржи Цибона у намери да пред својим навијачима, у свом граду, освоји трофеј (никад нису били победници НЛБ лиге).

Медији су посветили много пажње турниру, а посебно финалној утакмици. Искрено говорећи, да ли би било нечег лепшег да се победи велики спортски ривал из Београда, учесник завршнице Евролиге, годинама неприкосновен клуб у региону.

И то пред 16000 навијача! Мало је недостајало да све тако и буде, али Кецман је погодио...

Препричаваће се дуго Душанов кош после ког је водитељ ХРТ-а узвикнуо "јао!" Момак који је одрастао и играо баскет на Новом Београду увек ће имати место у кошаркашким причама о Партизану. Салетовој тројци из Истанбулуа придружила се и Кецманова из Загреба...

И тако је то било у Арени. Са једне стране очај, туга и немоћ, а са друге - београдски Партизан. Била је привилегија бити сведок свега тога.