Sport

Недељко Ковињало, četvrtak, 26. jan 2012

Поглед са стране, пред рукометно полуфинале

У новембру, после Купа нација, селектор наше рукометне репрезентације Вуковић рекао је новинарима: „Када погледам нашу репрезентацију онако са стране, објективно, ми тренутно нисмо у кругу за освајање медаља. Међутим, верујем да уз прави приступ и праву подршку са трибина, можемо до полуфинала.“

     Мало је било новинара извештача са тог и претходних такмичења, који су веровали у такву могућност, посебно после тадашњих пораза од Чеха и Мађара. О широј јавности да и не говоримо.

      Ипак, десио се невероватан преображај од невољеног пачета без праве подршке навијача током припрема и на почетку европског првенства, у  лабуда коме се диве, у чијем друштву уживају. Многи ће се, као и раније, кад све ово заврши, бусати у груди  истичући властите заслуге за узлет српског рукомета. Међутим, истина је само једна, пласман у полуфинале Европског првенства у Србији искључива је заслуга играча и стручног штаба, те неколицине људи из Савеза који су веровали у овај пројекат.

     Селектор Веселин Вуковић је од постављања на ту функцију априла 2010. склапао мозаик, трагао за играчима које ће прикључити постојећој окосници тима, а који одговарају његовој визији. Садашња игра нашег тима јасно профилише ту визију. По угледу на Французе из најбољих времена на снажној тимској одбрани све се заснива. Овде је нагласак на - тимска.

     Неоптерећен свеприсутним тренерским егоизмом Вук се није либио да током припрема потражи и помоћ са стране, психолога, затим тренерског доајена Зорана Туте Живковића. Општи интерес му је био испред свега. Очито је да је успео да повеже играче, да уједини генерације. Показао је како се ствара тим, натерао да га хвале чак и они који ни у освит првенства нису могли да одоле заједљивим коментарима.

     Играчи су друга, такође позитивна прича. Сазрели су буквално за три месеца! Свему је претходио заједнички, отворен разговор. Из њега се рађала хемија чији су спојеви из дана у дан били све чвршћи. Родио се тим!

      Колико јуче били су екипа склона падовима, способни за невероватне егзибиције, али без победничког менталитета. Повремено је изгледало да појединци не схватају значај играња у националном дресу. Требало је разумети играче који су прерано отишли у иностранство, неки без утакмица у домаћем првенству. Одрастали су и стасавали далеко од породица, од земље у којој су рођени, танке су их нити везивале.

      У млађим селекцијама рушили су све редом. У време рукометне надградње дошли су инострани уговори. Морали су преко ноћи да сазревају, јер професионализам не познаје стрпљење. Силом прилика прескочене су неке лекције, остали су фелери. И све док нису били спремни да  једни другима, у отвореном разговору, кажу све што имају, напредак није био могућ. Сада верују једни у друге, верују селектору, а он се поноси њима.

     То је једна дивна група која заслужује максималну подршку, без обзира шта ће се дешавати даље. Пошто нећу коментарисати полуфиналну утакмицу  између Србије и Хрватске, овим хоћу да подржаим нашу репрезентацију, јер они то заслужују! Срећно против Хрватске, а касније и у финалу!