Sport

Недељко Ковињало, sreda, 16. nov 2011

Да, све је отишло...

После нове бламаже фудбалске репрезентације Србије сручило се дрвље и камење на „мученике“ који су туристички походили топлије крајеве.Онако, успут одиграли су и две утакмице, да убију време и „кинту“ за Савез.

     Сада, листом, они што код нас пишу о фудбалу, немилице троше речи и боју да би осудили све оне које је Толе послао на ову експедицију. Спомиње се све, незалагање, тактичка недисциплина, доводи у питање квалитет и однос играча према националном дресу.

А ја ћу на то поставити само једно питање: Шта је се то променило у игри  репрезентативаца Србије у односу на оно виђено против Словеније, па и неким мечевима пре тога?

     Јесу ли то исти играчи - у већини јесу! Да ли им је исказани вољни моменати био исти - јесте! Па нисте ваљда очекивали да наше фудбалске звездице запну крвнички да би помогли једном вредном и поштеном тренеру да заради који поен у евентуалној трци за селектора, кад већ нису на оној круцијалној утакмици у „дежели". Поново су,

заокупљени личном промоцијом „генијалних" индивидулних квалитета, свесно запоставили тим.

    Зато је игра Србије против Мексика и Хондураса била подељна на одбрану и напад, а између ништа.Да ли је потребно да вас подсећам да је и против Словеније било тако? Ако ништа, подсетили смо се како се играо фудбал педесетих и шездесетих година прошлог века. Превише је „уметника" у нашој репрезентацији, или оних који о себи мисле тако.

     Не откривам ја топлу воду тврдњом да савремени фудбал не трпи, у једном тиму, превише „уметника" истовремено. Тај тренд је почео давно, а својевремено је јавно о томе проговорио тадашњи селектор Југославије Ивица Осим. Врло ретко су код њега истовремено играли Пикси Стојковић, Сафет Сушић и Савићевић. Кола су се, обично ломила на најмлађем, Савићевићу. Али су зато играли Катанец, Шабанаџовић, Баждаревић да би Стојковићу и Сушићу омогућили уметничку слободу.

    У овом саставу Србије нема играча спремних да жртвују властити его, нема играча који ће погинути да би исправио грешку саиграча, нити имају неопходну вољу,жељу,хтење (како год) да се посвете тимској игри и у одбрани и у нападу. Све ово могло се запазити и раније, а огољено је до максимума против Мексика и Хондураса.

    Зашто је то тако? Зашто смо дошли на ове гране? Ова питања не постављају изгледа само они који би баш о томе морали да брину. Иначе би већ после Словеније стручни тимови ФСС направили студиозну анализу стања у нашем фудбалу и понудили правце за излаз из овог ћорсокака. Она би морала да обухвати стање у играчком и, посебно, тренерском кадру, да се позабави радом клубова и функционисањем савеза. Сада се ево новинари  баве тиме.

     Индикативно је размишљање Милорада Косановића који је у фудбалу успешно радио три посла,био је најпре спортски директор, потом тренер и на крају селектор.Он тврди: „Немамо, као друге земље, квалитетно домаће такмичење, озбиљан рад у млађим селекцијама. Нисмо на време лоцирали проблем.....Изгубили смо осам година, улудо. Не знам колико ћемо још да таворимо, знам да ако се овако буде радило у Звезди, Партизану и Војводини....ништа нећемо направити. Зато не би требало да се љутимо на играче, немамо боље.Засуцимо рукаве и на посао. Ударнички!"

     Потписујем све што је Косановић рекао, али не бих у потпуности амнестирао играче, у оном сегменту о борбености и односу према националном дресу и саиграчима који га носе.