Sport

Društvo Kultura Život Sport Слободан Шаренац* Милан Вуковић Недељко Ковињало Саша Микић Тијана Јевтић

Недељко Ковињало, sreda, 12. okt 2011

Заблуде српског фудбала

У тражењу узрока још једног нашег фудбалског разочарања појединци спомињу срећу ( ваљда се тако зове голман), неки подвлаче већи мотив противника ( као да су се Словенци борили за бараж), а ретки су они који узроке траже на правој страни. Овог пута нећемо о кривцима.

Иван Голац је на нашој Телевизији подвукао да већ годинама живимо у заблуди по питању квалитета нашег фудбала, али и стручног рада.То је само групни назив за све заблуде српског фудбала које су нас на крају довеле на ове гране.

     У оптимистичким најавама похода на Марибор један наш репрезентативац рече да је Србија технички много боља од Словеније и да ће тај квалитет бити од пресудног заначаја. Та фама о високим техничким квалитетима наших фудбалера одавно не стоји.Та прича о "европским Бразилцима" не пије воду још од времена када су са сцене сишли Пикси Стојковић и остали мајстори тог времена и од како су на снази нека друга мерила, по питању техничке обучености играча.

     Који то наш фудбалер може савршено примити лопту сваким делом стопала или тела у сваком тренутку, било у трку, било у мировању? Колико наших фудбалера има технички израђен ударац, барем једном ногом? Колико наших фудбалера може да упути центаршут а да, барем у 30 одсто случајева, погоде саиграча којег траже? Каква је реализација шанси наших фудбалера? Колико имамо играча способних да некога надмудре један на један, а да касније сачувају лопту? О којим то техничким квалитетима говоримо?

    У једном од критички настројених текстова из наше спортске штампе, који нашу фудбалску стварност види мало ружичастије од писца ових редова, могли сте да прочитате и следеће: " А одбрана из снова     Ивановић,Суботић,Видић,Коларов.....Гол у квалификацијама нисмо смели да примимо чак и да нисмо имали голмана !?". На жалост, у томе и јесте био проблем, што у нашој репрезентацији у одбрани играју само та четворица, плус још један, или двојица.

    Још од времена када је са Ајаксом из Кројфове ере познати румунски тренер Ковач промовисао тотални фудбал, почели су да се мењају принципи и схватања игре и у нападу и у одбрани. У савременом фудбалу та његова замисао доведена је скоро до савршенства ( о Барселони је реч). Шпански шампион напада са девет играча, а бране се сви, углавном на половини противника. Говоре се бајке о њиховој огрмној надмоћи у поседу лопте у односу на ривале и приписују заслуге савршеној техничкој обучености играча. То је тачно, али се заборавља  да тој доминацији мора претходити одузимање лопте ривалу.

     Сада долазимо до наше стварности. И против Италије и против Словеније, када се тражила победа, наши фудбалери чак ни на свом терену нису били у стању да направе неопходан притисак на гол противника, да нападају у таласима. Јер, после сваког нашег напада дуго, дуго нисмо успевали да одузмемо лопту противнику.

Изостала  је агресивност, знатно инензивније трчање и учешће свих играча на терену. Зато је иронична примедба успешног  тренера ужичког суперлигаша Љубише Стаменковића - " више сам ја претрчао у соби гледајући пренос, него неки играчи на терену" - апсолутно на месту.

      Статистички подаци о претрчаним километрима играча током меча резултирали су  заблудом о тркачким способностима наших фудбалера. Та километража, међутим, не открива интензитет трчања. Истраживање направљено у енглеској Премијер лиги пре две године каже да тамо играчи током меча 11% укупног времена проведу у пуном спринту, још 26% у другом режиму, кратким спринтовима. Дакле, скоро пола утамице у изузетном интензитету. У поређењу са тим, игре наше репрезентације и наших клубова, у одмеравању са ривалима  високе класе, делују као успорени филм.

     Наравно, природно је питање - зашто је то тако? Одговор је у "кључној " заблуди о параметрима на основу којих се регрутују полазници у фудбалским школама. Код нас су тренери и даље болећиви према клинцима који ваљају лопту, гурају је ривалима кроз ноге, а оне са израженим физичким својствима усмеравају у атлетику. Зато данас на прсте једне руке можете да набројите играче са изразитим брзинским својствима у нашем фудбалу. Излаз је у потпуној промени система рада, руковођењу, модернизацији тренажног процеса и у селектирању играча.

     Некада врло талентовани атлетски тренер, специјалност спринт, Стеван Лазић, бавећи се послом кондиционог тренера, не тако давно обелоданио је искуство Немачке. Наиме, када је на место селектора  дошао "шминкер" Јоаким Лев, одмах је направио програм који је постао обавезан за све код селектирања играча у млађим категоријама. Тај програм, између осталог, прописује нормативе за оцену брзинских својстава за сваки узраст, потрошње кисеоника од 60 милилитара по килограму тежине, да се издвајају најбржи, најјачи и најиздржљивији. Ако тога нема, џаба техника. Она се може савладати кроз тренинг.

     Иначе, резултати програма Јоакима Лева видљиви су у бундеслигашким утакмцама клубова који врве од младих и брзих играча. Даље, Немачка је постала првак Европе 2008. и 2009. године у свим узрастима од 17 до 21 године! Ах, да! Немачка је ове квалификације, у којима ми нисмо успели, окончала са свих 10 победа! А ми, ми смо против Естоније и Словеније освојили само по бод. То је наша стварност, свидело се нама или не. У пракси је доказана омиљена  флоскула наших тренера "да данас сви играју фудбал". Додао бих, а многи играју боље од нас!

     

   

    

komentari

broj komentara 41 | pošalji komentar