Sport

Саша Микић, nedelja, 13. jul 2008

Врабац у ноћи у српском сатену

Знате, људи, онакве утакмице каква је била наша са Мађарима у полуфиналу коштају године живота.

Али, скептици би рекли, на крају крајева исто је и са цигаретама. Једино што дуван не убија одједном, а овај дуел био је - за инфаркт. Или шлог. Илити обоје - заједно.

И, добро, победисмо Мађаре у продужецима. Изљубисмо се ми Срби у Акватик центру у Малаги, разменисмо мишљења и срећни кренусмо -куд који мили моји - свако ка свом хотелу.

И тада, сасвим изненада, беше око 11 сати увече, кроз главу поче да ми се врти једна песма. „Ноћи у белом сатену", од групе „Муди блуз". Старији, у које се на жалост и ја све више убрајам, добро је знају. Уз тај „сентиш" први пут смо прилазили цурицама и молили их за плес на игранкама. Нисам уопште схватио какве то везе има са репрезентацијом Србије.

Склопило ми се наредног дана, уочи финала са Црногорцима.

Седео сам у сумрак у хотелској башти, сам за столом (и нисам пио виски с кока-колом, већ капућино). И - онда сам га видео. Врапца. Кунем вам се, нашег малог, београдског џивџана, који је летео око столова помало нервозно, но, опет, сасвим дрско и без страха. Прави мали летећи Србин готово безобразно секао је сумрак Андалузије.

У ваздуху, бар мени, осећао се додир сатена. Због чега, не умем да објасним, но, било је то предивно осећање. У тренутку, било ми је јасно шта је врабац хтео да ми каже. „Рођен сам у Србији, но, овде сам, и нико ми ништа не може. Долетео сам из Београда, да видим ово финале".

И још ми је дошапнуо: „ Биће све како ваља". Надам се да сам га добро чуо.