Sport

Društvo Kultura Život Sport Слободан Шаренац* Милан Вуковић Недељко Ковињало Саша Микић Тијана Јевтић

Саша Микић, ponedeljak, 20. okt 2008

Шта ће Србима ватерполо?

Или: Откуд Србин уопште у води?

Историја говори да су Стари Словени имали, док су освајали Балканско полуострво, и све шта су већ освојили, једну страшно добру фору у смислу ратне тактике: када би проценили да је непријатељ надмоћнији, они би се сјурили у најближу бару, везали камење на себе и стрпали парче трске у уста. И тако дисали, невидљиви за оне што су их јурили.

Дакле, у прастара времена постојала је некаква спрега нашег народа са водом, што се касније изгубило, о чему сведоче многи записи о томе како су се у српским насељима купатила базирала на коритима, а тоалети на лопати и слободном простору иза куће. По систему, што даље - то боље.

Да се разумемо, ни остали свет, част изузецима, није у то време далеко одмакао.

Међутим, гени су чудо, па је извесна циљна група, опстала у народу попут рудиментарног органа (рецимо, репа - прим. аутора), наставила да воли воду и сматра је корисном.

И тако су настали српски ватерполисти.

Па су, у заносу, освојили не само Балканско полуострво, већ и Европу и остали свет.

И то им је постало некако нормално. Али, постало је и нама. Када год бисмо, заваљени у фотеље, или пак знојави и озлојеђени на трибинама беснели због пораза репрезентација у другим спортовима - остајала је утеха: па добро, нема везе, ту су ватерполисти...

И, у народу, склоном да све поједностави, постало је уврежено размишљање да ти момци треба само да се појаве, онако стасити у купаћим гаћицама, и освоје медаљу. И онда се сви радујемо, сликамо са њима и, речју, много смо поносни. Што су се они неглижирали и победили.

Никога није истински занимало шта ватерполисти, када су већ природом предодређени на зависносност од воде, у њој морају да раде, раде, раде и раде да би постизали то што смо ми сматрали нормалним.

И - онда нам се догоди шок. Репрезентативци више неће да играју. Могу, а неће.

Не свиђа им се што о њиховом спорту нико не води рачуна, што нема никаквог адекватног дугорочног плана развоја, што су годинама сјајем медаља засењивали силе ентропије - а ко не зна шта је то, нека погледа у речнику страних речи, па нека следеће потражи -'хаос'.

Не могу да схвате, рецимо, како на основу једне златне медаље на светском првенсту у Хрватској изграде три базена, а у Црној Гори их се гради исто толико, јер су освојили летос Европски шампионат у Малаги, док у главном граду земље Србије, вишемилионском Београду, функционише само Бањица, док се Ташмајдан урушава, да не помињемо антиквитете попут СЦ '25. мај' и СЦ '11. април', где већ увелико одрастају генерације добрих тенисера, који су азбуку свог спорта савладали на дну деценијама празног базена.

Може ли неко да одговори шта је требало они још да освоје, па да стање буде другачије? Да, за промену, буду светски прваци у кошарци?

И то су својевремено радили неки други момци, па сада кошаркашка репрезентација игра квалификације да би се уопште појавила на првенству Европе. А, са друге стране, чујем да неки кошаркашки клубови дугују силне паре београдском 'Пиониру', који спада у исту фирму као и распадајући 'Таш'. Ипак, првенствено ваља платити сву силу играча из Америке еда би се макар одржали у златној средини европске баскет - хијерархије. Тамо где нит' смрди, нит' мирише.

Јер, Боже мој, нема се пара. Па ћемо и Универзијаду организовати на 'дођем ти'...

Читава ова прича ипак се своди на ватерполо. У последњих осам година, морам да поновим, у овом спорту је освојено готово све што се дало освојити. Али, није то Србији Богом дано. Много људи је и буквално читав свој живот подредило жутој лопти, што у базену, што покрај њега. И много људи и у овом тренутку живи за ватерполо, а неупоредиво мање - од њега.

Да ли треба да и у ватерполу, за коју годину, играмо квалификације за првенство Европе, па да нам неке ствари дођу однекле - донекле. Или да чекамо новог Дикана и Вукоја, па све испочетка (не гледати речник, ни 'Ко је ко у Србији', већ старе бројеве 'Политикиног забавника' - прим. аутора)?

Ето, баш се нешто питам ових дана...

komentari

broj komentara 41 | pošalji komentar