Sport

Саша Микић, nedelja, 24. jul 2011

Раде је одјахао у легенду...

Раде Поповић осмислио је и дао душу култној емисији ''Коњи који јуре'', испрва емитованој на РТС-у, где је годинама био запослен. Раде Поповић, човек невероватно лепих очију, умро је изненада, пре неки дан, у 49. години живота.

Упознали смо се средином осамдесетих, на студијама Опште књижевности. На групи су, између осталих, били и Ћира[1] и Балша[2]. Било је ту још много сјајних девојака и младића, данас и те како познатих и признатих људи. Добра група.

Много смо се дружили, и као нека велика породица за недељним ручком, вагоне времена трошили у ''Доњем Коларцу'' (улаз из ''1300 каплара'', ако се још тако зове), причајући о Хомеру, Звезди и Партизану, Сервантесу, најновијим филмовима, правцима у филозофији, лепим девојкама, књижевним вечерима, француским песницима и руским класицима, шта је здравије - пиво или вино, читали прве сопствене литерарне покушаје... И здружили се заувек.

Нема тог Харварда који бих мењао за оне дане са Радетом, Ћиром, Балшом и осталима.

Е, кад је прошло ђачко време, Раде је изненада почео хонорарно да ради у Спортској редакцији Београдског програма РТС. На његову препоруку ондашњем уреднику Ристу Кубури, убрзо сам се и ја нашао тамо. Судбини се баш беше допало да нас не раздваја.

Емисија ''Коњи који јуре'' почела је да се обликује и заузима своје место у програму деведесетих година прошлог века. Своју велику љубав према тим племенитим животињама Раде је преточио у јединствен, маестрални серијал. Мислим да је мало људи у Србији који никада нису видели, или бар чули за Радетове ''Коње''.

Мој друг је из РТС-а отишао пре десетак лета, помало неочекивано. Због чега, ја не знам, али, има оних који знају. Јако добро знају.

Раде је, као слободан уметник, направио са двојицом колега сниматеља сопствени студио и наставио да се бави, додуше, више продукцијом, али његова емисија је и тада опстала на ТВ програмима.

Виђали смо се ређе, ту и тамо имали неке заједничке пројекте, гдекад се чули телефоном. Последњи пут пре неколико месеци.

Требало је опет ускоро да се видимо, пословно. Нећемо се видети.

Мој друг Раде умро је у ноћи између једног петка и једне суботе.

Ово пишем уместо поздрава...

... и хоћу да верујем да је на тај последњи пут отишао јашући каквог гиздавог чилаша, и да тамо, где је стигао, има много, много добрих коња који јуре. Они јуре, а њему искре оне његове лепе очи.

[1] Славомир Ћировић, аутор емисије „Пут вина"' на ТВ Студио Б

[2] Балша Брковић, сада познати црногорски књижевник