Blog

Владимир Банић, subota, 06. feb 2010

Ја набод – он чорба...

Океј, шта имамо на менију? Једно обраћање јавности, једног безумног грађанина са тешким проблемима у понашању, једног онемоћалог политичара, два успавана полицајца и пар закаснелих бодигарда у кожним јакнама, али са истакнутом жељом за доказивањем.

Неки код нас мере време од Христа, а неки две хиљаде година касније - тачније, две хиљаде година и десет месеци касније, илити од Петог октобра. Бар га ја тако мерим. Подне ми је кад сам прогутао онодневно следовање првог сузавца. Негде око 14ч. Пратио ме је до Српских владара и Теразија. Као и увек, мали проблеми са дисањем решени су јаким ментол жвакама. Примењена наука...

Када нисам ни сањао да ћу се бавити овим послом којим се данас бавим, него сам писао књиге за децу и уживао у разговорима са увек причљивим учитељицама, нисам могао, а да не приметим како се моја свест и однос према демократији мењају.

Рецимо, двеиљадетреће сам схватио да је код нас демократија то, да кад дођеш на власт, можеш слободно да окинеш новинара по ''лабрњи''. Или да то само пробаш и промашиш. Без реперкусија, без згражавања јавности, без оставке (бар у понуди), и оно што је најважније, без НОВЧАНЕ КАЗНЕ.

Јер, да је Пера отишао у полицију, а затим у суд, а суд донео правичну демократску одлуку, до свега овога заиста не би дошло.

Шта ја заправо хоћу да кажем?

Да је у оно време када је Велимир Веља Илић физички напао новинара Владимира Јешића донета пресуда на основу које би био осуђен на глобу од пар хиљада евра, до овог напада који смо јуче видели на свим телевизијама, вероватно не би ни дошло.

Једноставно, овај наш народ нема пара да дели батине!

Било је свих основа за то: угрожавање безбедности, јавно понижавање, физичке повреде. Ипак, тадашња заменица јавног тужиоца Сања Ђурић, рекла је да се кривична пријава против Велимира Илића одбацује јер нема елемената за подизање оптужнице за кривична дела принуде, угрожавања сигурности и спречавања емитовања ТВ програма. Хмм.

Јуче иста слика. Камере, новинари, исти политичар, брутални физички напад, псовке, неверица... Седам година касније ми имамо исту слику у ударним вестима. Седам година ми имамо исти образац решавања проблема. Седам година које су појели скакавци. Не они Пекићеви, већ други. Oни који не ислеђују, који не затварају, али који жмуре и једу наше године. Који се праве луди... Седам година за време којих су након ударца шаком севали ножеви, потезали се пиштољи, губили животи...

Држим до тога да ми је жао Веље. Прво, није пријатно када те неко удари. Друго, још мање је пријатно када то уради пред камерама. Треће, човек заиста више није у годинама када би требало да проба своју физичку снагу и нарушеног је здравља. Чак је у последње време престао да бије новинаре и вређа новинарке. Пето, жао ми је што он и тадашња наслеђена поклоничка екипа у судству нису разумели тежину камером забележеног физичког напада на човека.

Да се тада шумадијско - џентлменски извинио Јешићу и отпаузирао један мандат, вероватно би себе позиционирао као политичара свесног последица његових одлука. Овако, без релевантне моћи, постао је жртва насилника са именом, али без разлога. Једини разлог Д.С. је био што му се може и што вероватно ни динара неће платити за физичку повреду и наношење психичког бола Вељи Илићу.

На крају крајева, увек може да се позове на преседан из 2003. То су чинили и сви они други који су у међувремену шакетали, шамарали, ћушкали, пребијали и набадали.