Kultura

Слободан Савић, četvrtak, 04. mar 2010

Једна и друга страна крајности

О двострукој људској природи, о лажним боговима и вођама, о античкој трагедији и рокенролу...

Шведски редитељ и драмски писац Стафан Валдемар Холм поставио је у Народном позоришту у Београду Еурипидову трагедију «Баханткиње». Рад на овој представи наставак је сарадње два најугледнија театра из Србије и Шведске, која је успостављена још 2004. године, у време када је Холм био уметнички директор и управник чувеног Драматена, Краљевског драмског позоришта у Стокхолму.

У историји и теорији књижевности постоји веровање да су «Баханткиње" најтрагичнија и уједно најлепша песникова драма, и да представљају неку врсту синтезе Еурипидових погледа на богове и људе, веру и религију, власт и тиранију.

У овој, условно речено, религијско-психолошкој драми - као уосталом и у дригим Еурипидовим делима, а за разлику од његових претходника Софокла и пре свега Есхила - у средишту више нису само богови, него човек, односно толико људска подвојеност на аполонско и диониско, расцепљеност између рационалног и ирационалног у човеку. Утолико је ова прича универзална и актуална, од антике до данас.

Холмова режија и адаптација класичног дела претпоставља савремено, модерно читање архаичној античкој форми и приближава Еурипидово дело времену садашњем и проблемима савременог човека. Редитељ то чини тако што Еурипидову драму најпре ослобађа компликованих, и савременом гледаоцу недовољно познатих, митолошких релација и односа. Потом инспирацију налази у шездесетим годинама прошлога века, у времену сексуалне револуције, рокенрола, деце цвећа, освајања нових слобода, нове «вере» о срећнијем и слободнијем свету без насиља, ратова и убијања који се спроводе у име васпостављања «нове демократије за све».

Као што знамо, то време лепе музике и дивних жеља имало је и своју другу страну: Вијетнамски и хладни рат, масовна убиства и самоубиства, уздизање нове, глобалне силе која и данас управља светом, пораст наркоманије и разних врста зависности, од дроге и алкохола до брзе хране и потрошачке, купохоличарске грознице.

И антички хор, један од темеља грчке класичне трагедије и чести камен спотицања у савременим режијама, Холм поставља на друкчији начин. Баханткиње су с једне стране нека врста пука, представнице обичног, не ретко поводљивог света (за «новим боговима, вођама и религијама»), а с друге су индивидуализоване (не без извесне ироније), имају имена: Алфа, Бета, Гама, Делта.

У средишту сукоба у овој представи, као и у Еурипидовој драми, су Дионис, бог вина, позоришта и музике, ноћи и опијености, и Пентеј, ауторитарни краљ Тебе, неприкосновени владар овога света. Један проповеда нову веру, позива на баханал и препуштање ирационалном, оностраном, раскалашном, други као и сваки вођа настоји да ствари држи у својим рукама и под контролом, хули на Бога, прети, вређа и кажњава. Трагични сукоб огледа се у судару два принципа: диониског и аполонског, ирационалног и рационалног, који тиња у сваком од нас обичних смртника. Али, као што знамо, ниједна крајност није добра.

Нема трагедије без комедије, и обрнуто, каже и теорија и пракса. На почетку је смешно кад чак и у старца Кадма и пророка Тиресију, а потом и у Пентеја, уђе «нова вера», па одлазе преодевени у планину на пир, међу побаханалисане жене. Али до трагичког препознавања и комичке ироније долази на крају, како и налаже правило вероватности и нужности, кад се мајка Агава, опијена «новом вером», врати са баханала с главом свог сина у наручју, верујући да је убила младог лава. То је друга, мрачна страна Дионисовог култа који кажњава цео град, цело друштво, због Пентејеве тираније и богохуљења.

Многи су злочини почињени и чине се у име или против ове или оне вере. А многи верују да је баш њихова вера права и једина.

Вредност ове представе је у глумцима и њиховој сарадњи с редитељем.

Уједначен ансамбл чине три генерације оног најбољег што има Народно позориште: Ненад Стојменовић, Игор Ђорђевић, Слободан Бештић, Стела Ћетковић, Нела Михаиловић, Даниела Кузмановић, Јелена Хелц, Марко Николић, Танасије Узуновић, Радмила Живковић. Та вера и поверење показали су се благородним и плодотворним упркос неким недостацима саме режије. Али, овог потписника увек више занима феномен него теорија и критика.

Ако бисмо, дакле, на крају покушали да поједноставимо једну од поенти коју ишчитавамо из ове представе онда је то свакако питање мере између аполонског и диониског, рационалног и ирационалног у човеку, вере и невере у истинске и лажне богове и вође. Као што нас искуство учи, успостављање те мере једна је од највећих човекових мука и недоумица, док у исто време непостојање мере и границе  углавном доводи до несагледивих, не ретко врло трагичних последица.