Kultura

Слободан Савић, četvrtak, 17. dec 2009

Прљаве руке, чиста политика

Живимо у друштву у којем су сви некада чисти идеали сведени на прљаве политичке нагодбе и трговину у име личних интереса, а политиканство и непринципијелност произведени у нове, друштвено прихватљиве категорије.

Актуелна позоришна сезона у Атељеу 212 одвија се под слоганом «Револуција». Овај поднаслов имплицира најмање две ствари: или је реч о тематизовању и свођењу рачуна уочи десетогодишњице такозване петооктобарске револуције у Србији, или о покушају да се револуција изведе у позоришту, ако већ није (а многи мисле да није) спроведеана у свим осталим сегментима друштва.

Било како му драго, након што је на малој сцени Атељеа сезона отворена премијером комада «Докле», који има директне референце на 5. октобар, однедавно се на Великој сцени играју Сартрове «Прљаве руке», у режији и адаптацији Никите Миливојевића.

Сартр је овај текст написао 1948. године, пре него што се дефинитивно разишао са комунистима, незадовољан односима у КП Француске.

У режији и адаптацији Никите Миливојевића радња је измештена у блиску будућност у односу на време у којем живимо, што би требало да укаже на предстојеће последице тренутне друштвене и политичке ситуације која, очигледно је, неће донети ништа добро.

Невесела садашњост наслућује и призива још гору будућност!

Миливојевић је радикално скратио Сартров текст с намером да га актуализује до крајњих граница и изоштри неколико основних теза и питања. На тај начин је у доброј мери успео да на сцени прикаже неку врсту политичког трилера у којем је власт једини циљ, а прљаве политичке игре једино средство и најсигурнији пут до тог циља. Пут је, наравно, поплочан добрим и честитим намерама.

Такав поступак је, с друге стране, лишио Сартрову драму и представу која се по њој приказује многих других слојева, тематских па и филозофских токова и рукаваца, поједноставио је сложене односе међу различитим ликовима и свео најсложеније карактере (Одерер, Иго, Џесика, Олга, Луј) на пуке знакове у функцији основне приче, основне идеје-дилеме, односно главног сукоба у комаду.

У средишту тог сукоба су, дабоме, искусни, препредени, промућурни, прагматични и хладнокрвни вођа Покрета Одерер (тачан, маркантан и упечатљив Борис Исаковић) и млади револуционар Иго (енергичан Марко Јанкетић) који још увек верује у чисте револуционарне идеале. У политици, међутим, нема чистих руку, нема невиних и поштених, нема ни изворних, чистих идеала, јер све се своди на личну корист, вољу за моћ и голу борбу за власт.

Верујући да је идеја и крајњи циљ сваке револуције да једног дана освоји власт, да политика и принципи не иду заједно, Одерер је склопио непринципијелну коалицију са дојучерашњим политичким противницима (познато, зар не?!), а младом лаву препоручио да иде у манастир ако му је до морала. Верујући да је идеја Покрета, а не власт, једини циљ - Иго га је убио. И тако су обојица остали на губитку, обојица су упрљали руке.

Профитирао је манипулатор и вођа из сенке, Луј (Светозар Цветковић), партијски послушници који су му се приклонили и њихови нови политички партнери (конзервативци и националисти: Карски и Принц). На почетку, иза завесе, све је деловало велико и важно, али када је (црвена) завеса буквално пала на сцени схватили смо да је реч о малим људима, ситним душама, великим лажима, политиканству, прљавим трговинама и искључиво личним интересима.

Упркос недостацима о којима сам говорио, представа Никите Миливојевића је радикалан, полемички дијалог са актуелном, невеселом стварношћу која је, треба и то рећи, много црња и гора од онога што се приказује на сцени Атељеа 212.

Ова поставка указује и на горку чињеницу да живимо у друштву у којем се прљавштина у политици подразумева, у којем су непринципијелне коалиције и политичка трговина постале прихватљиве категорије, а власт у име личних интереса једини циљ који не бира средства. Она указује и на болну чињеницу да се са оно мало младих и чистих људи који још увек верују у неке идеале манипулише у име неких других, ситносопственичких циљева и намера, који се остварују иза кулиса, под маском, из другог плана.

Позориште није ту да нуди одговоре, али јесте да поставља питања, ма колико она била непријатна. «Прљаве руке» Атељеа 212 постављају питања која нас притискају свих ових година и деценија: у име којих идеала и виших циљева је дозвољена политичка трговина, прљање и крвављење руку, у уме ког циља и идеала се то подразумева, очекује и прихвата, и где је граница, ако је уопште има!?

А излаза, изгледа, нема, као што се и види на крају представе.