Kultura

Слободан Савић, sreda, 30. mar 2011

Бљесак у тами океана бешчашћа

"Отац на службеном путу", Атеље 212

До краја заокруженим редитељским концептом, који можемо означити као постбрехтијански, прецизним и минуциозним радом с глумцима, «контроверзни» хрватски редитељ Оливер Фрљић (Травник, 1976.) инсценирао је посве ново читање драмског предлошка Абдулаха Сидрана које карактерише јасно промишљање времена и феномена које третира, децентни цинизам и транспарентни иронијски отклон према епохи, догађајима, духу времена (ондашњем и данашњем), као и према свим актерима ове лирске, па драмске, веселе па невеселе приче, која одјекује молским и дурским тоновима и сонговима које је написао сам редитељ (коментар, наглашавање радње и карактера, подједнако као и дистанцирање од истих).

На један посве особен начин, који подразумева креативно редитељско ишчитавање текстуалног предлошка, користећи Брехтово наслеђе не као догму него као исходиште за нова истраживања и слободну надоградњу, Фрљић је не само направио својеврстан ауторски отклон од чувеног филма Емира Кустурице, него је значењска чворишта Сидрановог текста реконтекстуализовао дајући им посве нова, свежа и оригинална значења, донекле измењену перспективу, нову дубину и друкчији угао гледања. Изнутра, то се огледа у игри глумаца на сцени, у односу према ликовима и њиховој карактеризацији, а споља у «изневереном» хоризонту очекивања гледалаца који ову причу знају из филма награђеног Златном палмом у Кану 1985. године.

Све је у представи Атељеа 212 као на длану видљиво и јасно, а све то је урађено позоришним средствима, без тривијалног кокетирања с одавно срушеним четвртим зидом, односно посезања за другим медијима изражавања. Захваљујући томе, у сред маклуановског доба и вулгарне доминације електронских медија и жуте штампе, присуствовали смо поновном тријумфу култивисаног и разумљивог језика позоришта. Сценски простор и радња организовани су на просценијуму и на стрмим степеницама које имају препознатљив облик карте бивше Југославије (сценограф Марија Калабић). То су степенице које не воде горе, него доле, у пакао и пропаст, а редитељ их издашно користи не само као сценски знак него и за смењивање првог и другог плана радње. Њихово растављање (раслојавање) подједнако креће с југа и севера. Убрзо пошто се поново склопе, одјекнуће пуцањ!

Да ли су уопште могли да опстану држава и друштво скројени по мери једне тоталитарне идеологије, лажног егалитаризма, лажних (изнуђених) љубави, поштовања, толеранције и уважавања!?

Као што, на микро плану, курвалук и дволичје тресу и подривају темеље једне породице, тако идеолошки, политички и морални курвалук нагризају и поткопавају стубове друштва и дражаве.

Као и пре шездесет и више година, тако и данас, притиснути смо тоталитарном свешћу, бахатим утеривањем правде и васпостављањем «узорног» поретка силом, мачем и огњем који су, у духу времена и стила, само оденути у друкчије, савремено, демократско рухо.

Осим девојчице Машењке, као сањаном идеалу чистоте и непатворености, као да у Фрљићевој представи нема до краја искрених и невиних душа. Детронизован је чак и лик мајке (у улози пожртвована, крхка, али и отресита Хана Селимовић), о оцу, ујаку, љубавницама, поповима, удбашима и узорним војницима Партије да и не говоримо. Винима припада чак и Дино (Властимир Ђуза Стојиљковић), који из данашње перспективе приповеда ову причу пуну буке и беса, љубави и мржње, лажи и истине. Господин Ђуза с лакоћом и отменошћу прелази током представе из лика приповедача који је већ превалио седамдесету у лик осмогодишњег дечака који покушава детињим инстинктом и наивношћу да појми свет у којем живи. Када на крају једним хицем убије све актере ове отрежњујуће представе, над нашим главама као гиљотина остаје да виси горка дилема: да ли су тим чином упуцана зва зла овог наопаког света и друштва у којем живимо!? Или је бљесак метка тек удаљени зрачак у тамној дубини океана бешчашћа?

Иако актуелна позоришна сезона репертоарских и естетичких лутања у позориштима Србије још није завршена, нема никакве сумње да ће је ова представа обележити и надвисити. У њених деведесет минута нема празног хода, а глумачки ансамбл, од најстаријег до најмлађег члана, функционише као швајцарски сат. Лако, прецизно и тачно.