Kultura

Драгана Бошковић, četvrtak, 18. nov 2010

Јосифов брат

Тема брата мора да буде библијска. И издаја брата је увек болна.

Љубав међу браћом је безусловна, прирођена, док се не испрече интереси, као што су деоба имовине, или, још горе, идеали. Колико је прича на овом трусном тлу, у којима су браћа, и биолошка, и метафорична, била са различитих страна нишана!

Нема тренутно болније теме код нас од теме изданог / па и стрељаног/ брата. И у прошлости, братоубилаштво је било честа појава. Увек се налазио добар разлог за то. Ако није постојао ниједан други, при руци, онда су вера, идеологија и болесна амбиција брата чинили добрим, само ако је мртав.

И Небојша Брадић се, у свом драмском тексту „Мој брат", ухватио у ко са тешком темом издаје, злочина и праштања, супротставивши јој исцељујућу снагу љубави, јер, како каже у драми, њено одсуство је „отров који брзо убија".

Чињеница је да се од свега може умрети. Од издаје поготово. И издаја, и смрт могу бити обучени у амбицију, идеју исправног идеолошког избора, губитак самопоштовања и психолошког и емотивног интегритета.

Тако је од античке драме до данас. Слабо људско биће се увек супротставља јакој вишој вољи, на сопствену пропаст, коју плаћа губитком душе. Губитком љубави, рекао би Брадић у „Мом брату".

Као зналац српске литерарне баштине, Брадић врло добро разуме психолошки баласт човека са ових простора, измешаних култура, осујећених избора, насилне идеологије...

У писању позоришне драме „Мој брат", аутор је имао путоказ у делу Меше Селимовића, нарочито у „Сећањима" великог писца. Један од најбољих, и најболнијих романа на нашем језику је „Дервиш и смрт", у коме Меша Селимовић варира тему невино страдалог брата у идеолошком разрачунавању. Онај брат који је преостао не налази пут до помирења са самим собом, са кривицом и кајањем због  сопствене малодушности и кривице.

То би, укратко, била и тема  комада „Мој брат".

Небојша Брадић проналази психолошко упориште Мухарема, главног лика, комунисте, члана Комисије за осуду ратних злочина у Другом светском рату у љубави, у поништавању свега што му је било свето и у проналажењу новог пута и новог живота у сопственом смирењу и предавању.

Овај  поступак, апокрифан, на неки начин, једна је од одлика писања Небојше Брадића. Над његовим текстовима увек лебди запитаност, да ли је човек на правом путу, и да ли њиме иде освешћен, или већ „с оне стране". Спасење, у Брадићевом тексту, његовим јунацима  не долази споља, они морају сопственим животом за залегну за то. У Брадићевој драмској транспозицији, они су таоци соспствене мрачне, идеолошке, верске, психолошке страсти. Њих побеђује сопствена природа, чији су одраз лепота, љубав и невиност, послата  казна, која им је досуђена.

У „Мом брату" /врло добро изабран наслов, који потврђује блискост писца и гледаоца са драмским конфликтом/, Небојша Брадић  т а н а т о с у, увек присутном у његовим текстовима, додаје е р о с, ведар, лепог лика /прелепа, дивна Николина Јелисавац/, и то је излаз који ће Мухаремову издају стрељаног брата учинити донекле подношљивом. Но, како је Марија жена стрељаног брата, Мухаремово спасење биће, у исто време, још једна од његових издаја.  

Мотиви Достојевског и Камија, које Брадић често радо и добро учитава, у „Мом брату" су обогаћени извесним мановским отклоном од апокалиптичности Историје. Као и Томас Ман / чији основни тон приповедања,дистанцираност од политике, а немогућност да јој се одупре, има и „Мој брат"/, Брадић однос према брату смешта у библијску сферу „брата свог". А то чини и Томас  Ман у „Јосифу и  његовој браћи". Једном, када се драгоцена мисија Небојше Брадића буде сумирала, свакако треба обратити пажњу на утицај Томаса Мана на овог аутора, нарочито у домену политике као драмске судбине.

Праизведба „Мог брата",  Народног позоришта Републике Српске, из Бања Луке, је једно од читања Брадићевог текста. Редитељ Милан Караџић је, са  расположеним ансамблом и у драгоценој сарадњи са увек надахнутим композитором, Зораном Ерићем, који свакој представи својом музиком дода свевременост, предложио сведену, интимну представу, која је дала могућност гледаоцу да се концентрише на психолошка стања јунака, нарочито Мухарема /Александар Бланић/ и Марије /Николина Јелисавац/. У извесном смислу, то је остале актере драме учинило само ефектним епизодама главне радње. Могућно је да овај комад има више значењских токова, и да би их, надаље, требало показати.