Kultura

Драгана Бошковић, sreda, 05. maj 2010

Шта је то у женском бићу

Абортус је егзистенцијално најтежи драмски конфликт у који аутор може да постави своје јунакиње. Борећи се за нерођени живот, оне још једном одрастају, понављају сопствени пут изласка из материце, овога пута постајући одрасле особе.

Чује се да је филм Марка Новаковића „Неко ме ипак чека", снимљен у потпуности у продукцији Драмског програма РТС , по одличном сценарију београдског глумца Душка Премовића освојио већ девету награду, на фестивалима на којима је учествовао. За који дан ће нас представљати и на Златном витезу, у Русији.

На многобројним конференцијама за штампу, на којима смо, као тим РТС учествовали, најчешће питање је било техничке природе - како Марко зна како се осећа мајка пред неминовни губитак нерођеног детета. Марко би, онако озбиљно, како све ради, објашњавао да је научно доказано да беба у материци од страха устукне пред иглом која јој прети. Као да је тај хорор видео сопственим очима!

Премовић, опет, писац лисац, ћутљиво пушта женски део новинарског аудиторијума да, још увек кратко уздишући, постави питање о коренима његовог познавања женске психе.

Ја, као уредница, обично сам задужена за негирање тезе да је у питању „женски филм", иако се у наше три приче ради, најпре, о две непознате жене, које се срећу у ходнику гинеколошке клинике, чекајући на абортус ( Аница Добра и Душанка Стојановић), онда о мајци и кћери (Мирјана Карановић и Марија Вицковић), које иду ка одметнутом доктору за абортусе у некој пустари, и, на крају, о снахи и свекрви (Нада Шаргин и Љиљана Стјепановић), које деле кривицу и бол убеђујући једна другу да је нерођено дете благослов. Дубоко сам убеђена да је реч о љубави. Са Божјим погледом.

Просто је невероватно колико је емоција покренуо овај филм.

Мој најлепши доживљај била је премијера на Синема ситију, у Новом Саду, где је пуна сала Српског народног позоришта на ногама аплаудирала нашем малом филму, који смо емитовали са електронске траке, филмска је за нас још увек бајка, али директно из срца, јер смо га стварали „својом крвљу", и знојем, Бога ми, јер је у Делиблатској пешчари тог августа било константних четрдесет у хладу. Мађија је прорадила и на Палићу, и на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, па и на Филмским сусретима у Нишу, па у Кијеву, на Pri Evropa у Берлину, а на Јахорини је понео „Награду за екологију душе"...

Ars longa,vita brevis је много добра изрека.

Уметност је дуга, невероватно, а живот прође за трен, ма колико га човек неговао и морално гладио, да никоме не стане на сенку и да не згази ни мрава. Девојке у Новаковићевом мајсторском филму су носиле свој плод као срамоту, свака од њих, све док нису прихватиле чињеницу да је њихов живот само њихова ствар и да им припада у пуној дужини и дебљини, ма како то кратко било. Тада су одлучивале да заиста буду мајке, а не жене у реду за абортус, и прихватале ту дужност, са страхом, неизвесно, али убеђене да је то једини пут кога се човек (жена) не стиди.

Неколико је, по мом осећају, антологијских сцена у нашем филму. Због њих је девети на листи гледаности свих филмова на нашим програмима, укључујући и блок бастере. А једна од тих сцена је она када Љиљана Стјепановић долази иза угла гинеколошке клинике, где, у ходнику, њена снаха, која јој је убила сина, насилника, чека на абортус. Као затвореница. Тај наступ вечите глумице у комедији, Љиљане Стјепановић, никога још није оставио равнодушним. Шкрто, тврдо, скамењено, Љиљана Стјепановић је позвала снаху на опроштај, једна другој, и нерођеном чеду. Неко те, ипак, чека, што је библијски, суштински, егзистенцијално различито од вечите тишине и самосажаљиве самоће. Нада Шаргин и Љиљана Стјепановић су успеле да одиграју однос, и муку, и љубав, и безизлаз, али и крвно женско сагласје у коме се препознају мајке, и нико други.

Страшан филм. И диван. Каква уметност и треба да буде.