Društvo

Бојан Бркић, ponedeljak, 07. dec 2009

Биће боље, ако не буде горе

Посматрам еуфорију око новог спасоносног Закона о саобраћају. Пошто сам по природи злопамтило, мргуд и угурсуз а могу да пишем блог, сад ћу да кварим славље.

Да се разумемо, ја сам за то да се стање среди. Да људи не гину. Много ми тешко падају слике које морам да гледам када радим. Баш зато ово и пишем.

Ниједан проблем не решава се, како нам и овог пута тврде да хоће, само усвајањем новог закона. Наравно, да би се закон примењивао, прво мора да се напише и прође кроз парламент. Али после тога, закон је папир, ред је оно што бива. Или не бива.

Зашто је човек за воланом неодговоран? Зато што му неодговорност пролази увек и на сваком месту у животу. Често чак и доноси корист. Многи људи, поготово из млађих генерација, нису уопште развили осећај за узрочно-последичну везу између поступка и консеквенце.

Одрасли су у кући која је изграђена а да нема дозволе. У обданишту су могли да добију ручак а да не оперу руке. У школи могу да не уче а да добију добру оцену. Ако су мама ои тата утицајни и богати и ако се заложе, чак и бољу од оних који су учили. Ако се мама и тата заложе добиће и бољи посао од оних који су се трудили. И сваки дан пролазе на црвено са 120 на сат и ништа се не деси (то јест док једном не погину). Ако се мама и тата (кумови, утицајни пријатељи) заложе није битно ни ако их полиција заустави.

Реда у друштву, држави, па и саобраћају неће бити док правила која уводимо прво не прилагодимо потребама, могућностима и жељама људи због којих постоје а затим почнемо доследно и неумољиво да их ПРИМЕЊУЈЕМО!

Цела прича о овом закону за мене је, а верујем и за многе које памћење служи, као филм „Дан мрмота". Колико пута до сада су нам говорили да се гине јер је закон лош. Само да га променимо и све ће бити другачије.  И мењали су га, откад ја памтим, три пута, увек само тако што повећају казне. Људи у анкетама на телевизији као папагаји понављају: „Само по џепу." И добију по џепу, а и даље гину, још и више него пре. Зар нам то нешто не говори?  

Научно је доказано да превентивно не делује висина казне већ њена извесност. Ако скривим, сигурно следи санкција, ако сам исправан нико ме неће дирати. 

Држим палчеве да овог пута не остане само на закону који ће саобраћајци примењивати као до сада, арбитрарно, недоследно, често чак злонамерно. Држим палчеве из два разлога. Први - желим да престане покољ на српским путевима. Други - не смем ни да замислим шта ће се десити ако саобраћајна полиција овај закон буде обесмислила као све претходне. Двадесет дана бедно плаћени и незаинтересовани саобраћајац стоји на некој раскрсници, звера у небо, разговара на мобилни и удвара се колпортерки која продаје новине а онда двадесет првог дана, кад га командир начепи, нађе ћошак на којем је неки пропис немогуће сасвим поштовати и наплати казну свима који ту пролазе. Свако од нас може да исприча бројне приче о томе како се извукао кад је стварно направио прекршај а платио казне за глупости. Нови закон компликује неке прописе и сваком злонамерном саобраћајцу биће лакше „да нам нешто нађе".

Нећу ни да говорим о оном делу закона који се тиче техничког прегледа и који се или неће примењивати или ће забранити свим сиромашнијим грађанима да имају и возе кола. Очигледно је преписан из закона неке богате земље у којој служи за подстицај аутоиндустрије и уз потпуно игнорисање чињенице да у Србији старија возила учествују у незгодама са мање од 13%. И да бар половина породица нема новца да купи бољи аутомобил.

Да не дужим, искуство ме тера да будем подозрив. Волео бих да се за извесно време постидим своје подозривости. Закон изгледа боље од претходних али ...да завршим у стилу Милке Бабовић, свиђа ми се кореографија али се плашим изведбе и умјетничког дојма.