Већина нас је пушила и неретко смо виђани у разговору са шестакињама на трибинама ФК Београда. Ипак, ни оне, као ни сутрашњи контролни из хемије на црвено – белој Карабурми тог дана нису значиле ништа. И мање од ништа. Можда је то разлог што сам на крају године поред петица из свих других предмета - из хемије добио тројку. Ондашњи владар моје судбине на крају године рекла је:

- Само ти уради добро тест и добићеш пет.

Урадио сам га добро, али тројка је остала. Нека, није ми жао. Један што је добио петака пар година касније хапшен је због екстазија.

Елем, отац је добио позив у резерву. Место распореда – Ердут. Тиме је званично постао трећи узастопни Банић који ће да учествује у рату. Прадеда Милосав је као официр погинуо на Колубари. Његов син, због глади коју рађа дом без главе породице, такође је отишао у официрску школу и нешто касније провео четири године код Швабе у логору. Шеснаест година после ћалетовог позива, ја ћу бити четврти узастопни.

Међутим, ни очев позив није био важан колико оно што ће се те ноћи десити у Токију.

Коло – Коло је нама смешан назив за екипу коју је тада водио Мирко Јозић. Ипак, узели су Куп Америке готово без пораза и доминирали Чилеом. Били су силни! Генерацијама раније у Јужној Америци стицали су надимак – Вечни шампиони. Све док нису упознали фудбалску барабу. Њено име је Звезда.

Шта са Звездом?

Звезда је била синоним за социјалну правду. Све оно што садашња политичка полуелита у овом заборављеном делу полуевропе народу покушава да прода. Прекасно. Поштен раднички тим, без презимена која се циклично понављају, без страначких бивола и тајкунских шарлатана.

Само без тога, Звезда је могла да буде београдски мангуп који је иза себе оставио баварског властелина,  марсејског принца, дрезденског апартчика и глазговског боксера. То може само мангуп. И то само са финтом.

После тријумфа у Барију и ревијалног меча са Манчестером пола најлепше земље која је икад постојала није пратило свог представника у походу на највећи трофеј у фудбалској игри. Ћале и ја јесмо.

Да је Звезда тада шутнула гарсоњеру у гол – ушла би. У новим Хумеловим дресовима Џајини клинци играли су баш тако – као дечаци. Тако су се и радовали.

Геније је добио црвени картон у 44. минуту, али је Југовић био превелик да би се то приметило. Синиша је пар месеци раније извукао родитеље из Борова и чини се да се није смирио све док и Панчеву није извукао један фелш на пертлу. То је било три – нула. Мислим да никад нисам био срећнији у животу него у моменту када је Илија подигао ругобни кип. Тада сам спознао једну од важнијих лекција у животу – да се и ружно може волети. Итекако!

Двадесет година касније, Звезду шамара ко стигне. Менаџери, шатро тренери, родитељи ''талената'',  лоши странци и још гори домаћи играчи који више не играју као дечаци већ као политичари. Комшије се прсе све док келнери из Ирске нису на смени. Може им се. Карабурма је све мање црвено – бела, а хемичарка Вида ме пре неки дан зове да ухвати ''неку'' везу за ''нешто.''

Драга наставнице, много сам више ценио оно време кад сте ви били правична наставница, ја послушан ђак, држава велика, протекција непотребна и ретка, а Звезда –  Звезда. Ја тројку чувам као орден и симбол правде јер тада више заслужио нисам. Сачувајте ми успомену на моћну  Звезду и не зовите јер сте ме управо ви васпитали да везу не тражим.