Društvo

Владимир Банић, utorak, 30. avg 2011

Интернет шизофренија

У Триполију динар сомун, а до Триполија сто сомуна. У Пазару сомун - исто динар.

Ту сам увек долазио сам и путем случајних погодака, како – тако научио да отворим интернет страну. Сећам се да сам био толико поносан да питам инструкторе за савет, да сам једаред  добрих 45мин провео тражећи зелену срелицу на експлореру која би после 4 минута чекања отворила гоогле.цом. Када сам то успео, помислио сам – Банићу, баш си цар.

Те 99' мало ко је имао приступ нету. Мало ко је имао компјутер. Ма, мало ко је имао за карту за градски или приватни аутобус до Београђанке. Онда је дошла 2000-та, промене, укидање пореза за компјутерску опрему и ја сам радећи неке послове уз студије, успео да на 6 рата купим пентијум са цд-ом и хардом од 40 гига. Тај раритет и даље заузима почасно место у мом стану. Тешко ми је да га бацим и вероватно ћу га чувати за унуке. Ако их, наравно, доживим. И, опет наравно,  ако ми прихвате фб риквест.

После је све ишло лакше. Почевши да радим овај посао који ми дозвољава да волшебно сејем мудрост диљем домовине на вебсајту, схватио сам брзо како, ма колико добар у том послу био, никада нећу достићи висине оних новинара који су контакте и саговорнике скупљали пешке и ручно. Као тада већ мајстор виртуелних вештина, налазио сам најбоље приче са не више од 5 кликова. Грижа савести и осећај дуга према ветеранима бранше ишчезао би чим бих израчунао количину добијеног слободног времена, потрошеног углавном, опет на е-сурф.

И, ту смо. Да није сурфа, не би било ни овог текста (многи ће помислити - па, могло је и без сурфа роде).

Елем, сад сам, што би рекли стари Словени – едикт, или зависник. Имам нет и у пегли. И свачега сам се нагледао листајући странице. Многе су треш, као што ће неки оценити и ову. Али, опет, неке су бисери. А, бисери међу бисерима су вокспоп стране. То су форуми или све оно што дозвољава плебсу да се писано изрази (мада се неки изражавају и ономатопејом).

Једна од најлуђих на фејсбуку је страна подршке Срба Муамеру Ел Гадафију. На страну шта ја мислим о њему (а, не мислим што и западни медији).

На том месту, читајући коментаре посетиоца видите како се најљући противници НАТО-а међу Србима одлучују да за своју профил фотографију, која је најприватнији виртуелни израз, изаберу боју заставе Либије – зелену. Како се виртуелни борци за чистоту Либијске Џамахирије, а који су православни, боре против новог светског поретка уз позивање на Немањиће, а за очување ислама у Северној Африци.

Тек, та страна је осванула у многим светским медијским кућама. Неки су је наводили као виртуелну војску Пуковника. Многи су јој приписивали да ради за хонорар. Истина је, колико видим, да је група од 73 000 доконих ентузијаста ту за џабе.  За све оне који немају увид у њихову преписку, ево крокија:

- Још ниси променио фотографију у зелено?!

- Нисам.

- Какав си ти борац за правду и Либијску џамахирију?

- Ја своју љубав носим у срцу, а не на фотографији.

И, све би то било мање – више разумљиво да се после тога није повела расправа о томе ко је приликом јавног истицања зелене заставе Либије био већи Србин...  Чудно је то што су аргументи били:

- Да си прави Србин ти не би зелену заставу качио у спаваћој соби, него као ја на аутомобил!

Све у свему, ти исти виртуелно честитају Рамазан и Бајрам, цитирају Куран и присећају се богате арапске историје. Са времена на време, не би било згорег да исто то ураде комшијама како се они не би осетили отуђено и страно у сопственој земљи.

Ако ишта, тако бар не бисмо имали срамотно шампионско скандирање тиму Новог Пазара у Београду.  За мање упућене, тачно 87% играча Пазара су чисти Срби. Остали су наша браћа.