četvrtak, 24. maj 2012. | Izaberite pismo: Ћирилица



 

Naslovna > Blog > Društvo > Владимир Банић > Брејвик - Толеранција нетолеранције

Владимир Банић, ponedeljak, 01. avg 2011

Брејвик - Толеранција нетолеранције

''Хвала Богу што није имигрант.''

Tо су биле прве речи са којима ме је пар сати после детонације бомбе у центру Осла и  масакра на Утоји дочекао колега Свере Граф, новинар и уредник најчитанијег норвешког информативног интернет портала. Плашио се да ће се отпочети напади на имигранте у Ослу наставити и да ће Норвешка потонути у мржњу. Вест – белац, Норвежанин, 32 године стар, пригрлио је са олакшањем.

У касним тридесетим, са преораним глобусом иза себе, Свере чврсто верује у људскост и вредност различитости. Верује да богатство које је, до скоро сиромашна Норвешка напрасно открила, треба поделити са гладним делом планете. Не верује у фундаментализам, ни хришћански ни исламски. Презире га.

Као за већину Норвежана, мултикултуралност је и за њега не авантура, већ реалност. У то сам се уверио, када сам одсевши код Свереа, сваког дана пролазио поред џамије која се налази тик поред  зграде у којој он има стан. У наставку улице је имигрантска четврт... Могао је да бира насеље у коме ће живети – одабрао је оно где је добра храна и где се на улици чује мноштво језика, међу којима и српски.

Зидан, Ибрахимовић, Кедира, Клајверт...

За Ангелу Меркел, мултикултуралност није успела. Турци, према њој, уопште нису уберкул јер не желе да пензију коју добију после четрдесетак година чишћења у Немачкој троше по Кападокији и Анадолији, а децу која су у међувремену стасала широм бундес покрајина са два шамара натерају да забораве језик и стварност у којој су одрасли и врате се у земљу вечитог кандидата ЕУ.

Да ли као пратња, или као претеча таквих несмотрених изјава, тек најпродаванија књига у Немачкој је дело Тила Сарацина, неомајнкампфера, литерарне битанге и човека који би комотно могао да у Хагу одговара по оптужници говора мржње.

Као печурке после кише, обично у веома плодним земљама, већма нађубреним имигрантским знојем, ничу десничарске партије по Европи. Сверије Демократерна, некада забрањивана екстремистичка партија, сада има преко пет одсто у парламенту Шведске. Затим следе Ле Пенов Национални фронт, мађарски Јоббик, сличне партије у Аустрији, Холандији...

И, ето одговора одакле Андерс Берињ Брејвик.

Искомплексирани, нарцисоидни, езотерични  производ свега онога што се прећуткује. Лепо упаковани дефект који је урадио оно што многи шапућу. Па, ако већ сви тако мисле - мотао је он по глави, ја ћу да будем први који ће да дела.

Андерс је без сумње урачунљив. Нема тог психијатра који ће ме убедити супротно. Ипак, можда део европске елите више није. Пре свега због несавесних предизборних изјава које темпирано шаљу најмање образованом делу бирачког тела, а и због олаког третирања нечег што је пре само шездесет година у Европи оставило десетине милиона гробова.

Ако ме питате да ли је Андерс имао помагаче у свом крвавом науму, одговорићу потврдно. Међутим, они не могу пред суд јер их штити слобода говора и политички имунитет. Стрељана деца на Утоји – тај имунитет, као ни било који други, нису имала.

 

komentari broj komentara 2 | cwpošalji komentar
(ponedeljak, 01. avg 2011, 11:40)
anonymous [neregistrovani]
opošalji odgovor

Bravo

Sjajan tekst. Bravo!

1
(sreda, 17. avg 2011, 17:01)
Ivana P. [neregistrovani]
opošalji odgovor

bravo

Lepo, Vlade!

1
1