Društvo

Владимир Банић, ponedeljak, 17. jan 2011

У револуцији су кратке ноге

Са питањем – да ли се свет врти око жена или се то само ми вртимо?

Пијем прву кафу и гледам онлајн јутарњи програм шведске државне телевизије - СВТ. Имају сјајан сајт, резолуција је HD, а новинарске теме су за наше прилике, благо речено - малокрвне. Нема ту никаквих посртања домаће валуте, несташица млека, условљених кредита, путева који се граде као Скадар на Бојани... Дакле, за српски напаћени ум - дечије игралиште. Не знам баш све о чему причају, али се трудим да обогатим свој тарзаншведски са бар пет нових речи сваког дана. Можда ће ми ускоро затребати...

Недеља је, али ипак по редакцијском распореду морам на посао.

Звони телефон и при погледу на дисплеј са кога се очитава РТС - ова идентификација  ја помишљам  да већ касним. Јављам се и намештам глас као да сам у журби и већ на вратима стана, или на увек пребукираном телевизијском паркингу. То је увек згодан изговор. Ипак, недеља је и паркинг је обично пуст. Овлаш бацам поглед на сат и видим да је тек 10ч. Дакле не касним... Пулс се смањује, ноге се враћају на сто. Имам још цео сат.

На другом крају везе је Деско, нешто као ујак свим новинарима Информативног програма. Неко кога треба да слушаш. 

- Владо, слушај, имам један задатак за тебе. Он садржи добру и лошу вест. Дакле, летиш вечерас у Тунис. Тамо су немири, почиње евакуација наших туриста.

- Јеееееее!

- Лоша је да се враћаш већ током ноћи. Немој да заборавиш пасош!

Прекидамо разговор. Размишљам о Тунису. Планирам како да урадим причу. Опет телефон. Деско ме сада зове са свог мобилног.

- Владо, слушај, не летиш вечерас, летиш одмах! Буди у подне на аеродрому!

Поглед на сат - 10.40ч.

Провера шпорета, пасош, цигарете, још једна кутија цигарета, доњи део доњег веша (за сваки случај), врата, ауто (на лизинг, још само две године), паркинг РТС. Хвала Богу  - има места!

...

Екипа Вечерњих новости, посада авиона, сниматељ и ја смо једини путници ка Монастиру. Успут читам спремљен материјал о краткој историји Туниса сажетој у 20 куцаних страна. Период - последњих 30 година ове афричке земље. Последња информација је да ћемо можда остати више дана. Треба ли да поменем да сам сам тражио то?

Док прелећемо обалу Туниса виде се запаљене зграде. Густ црни дим формира рокабили фризуру изнад појединих насеља.

Сад, ја нисам стручњак за земље Магреба, али из онога што на брзину учим схватам да би одбегли председник Бен Али можда столовао још 23 године (колико је на власти, иако је имао право на само десет), да се није (по други пут) оженио Лејлом Трабелси (фризерком са веома потражљивом породицом). Све у свему, многи се слажу да је њено понашање узрок Бен Алијеве политичке и моралне пропасти јер је Лејла успела да у једној сиромашној земљи, као што је Тунис, народ подели на 1% оних који имају (а, који су сасвим случајно њен род) и 99% оних који немају.

Е, баш због тих који немају лову, али имају оружје, Бен Али је морао да збрише у Саудијску Арабију, а сниматељ и ја на аеродрому у Монастиру чекамо да амбасадорка испрати групу српских туриста чији ћемо улазак у авион да снимимо. Она би затим требало да преузме нас двојицу како бисмо безбедно дошли до престонице.

Осим авиона ЈАТ-а, ниједан авион није слетео откад смо на писти. Томе се ближи већ трећи сат и у Тунису званично почиње полицијски час. Самим тим, наш боравак тамо постаје немогућ и миримо се са брзим повратком у Београд. Коначно, туристи улазе... Сломљени од чекања на аеродрому и претходног мрцварења по аутобусима. Многи жале што нису остали до краја одмора јер се у добро чуваним туристичким оазама револуција чула тек као ехо и то са пристојне раздаљине. Верујем да је некима деловала и помало носталгично. На крају, немамо ли сваке три - четири године потпуно демолирање престонице.  

- Добар дан, са РТС-а смо, да ли сте били близу немира у Тунису?

- Немојте да ме снимате! Ни телефоном, ни камером! Немате право, тужићу вас! Никако, ни њу ни мене!

Аууу. И ја теби срећну милу Нову годину, али човек има право... Ако не дозвољава, има право да нас тужи. Доста је то што нас је у јануару одрао Валтер. Не треба нам и Принц од Арабије.

Пајтоновци би рекли - нико не очекује шпанску инквизицију.

За ову прилику, то би звучало - у револуцији је кратка швалерација.

Сада, ја сам поштовао, па не бих могао рећи молбу, више наређење. Међутим, могу да замислим господинов шок када га је на излазним вратима аеродрома (кроз која мора да прође) сачекало петнаестак ТВ екипа.

Зинеид Бен Али то сада добро зна - због жена се јесу покретали ратови. Или бар значајне револуције као што је ова у Тунису.

Овај наш господин ће то вероватно ускоро сазнати.