Društvo

Биљана Јовичић, petak, 04. nov 2011

Српски Твин Пикс

Посматрајући из Београда Србију на Косову и север Косова, просечан српски гласач могао би добро да се запита, збуњено се чешући по глави, да ли је могуће да се двострука личност дијагностикује и једној територији.

После више дана проведених у јужној српској покрајини, многе ствари делују мање бизарно, па се, као и агенту Куперу, и тај Твин пикс чини логичнијим.

Више ме не чуди зашто је тако тешко наћи име архитекте, оца главног моста у Косовској Митровици. То што увек поуздана Википедија тврди да га је 2005. створио француски КФОР није довољно прецизно, баш као што није јасно шта је то црно а шта бело у сваком кутку овог града.

Тај мост као симболични антимост, дели и застрашује мештане с обе стране Ибра. Не повезује и не спаја, мост у Косовској Митровици симболише и концентрише сав бес корита реке коју би требало да покори. Или је то прва река у историји човечанства која успешно узвраћа ударац свом господару.

Нови мост. Ни име му није поштено, као што није поштена ни количина историје која се ствара на тако малом простору и коју, брзином којом настаје, не можемо да сваримо.

Са обе стране реке, помало аутистично, живот се наставља, деца се рађају, славе се славе, посте рамазани. Тргује се, продаје - своје и туђе. Мале издаје свакога дана и неприродно велики људски подвизи целога живота. Чак су и људи у овом недијагностикованом делу Србије потпуно различити и различитог поштења.

Наизглед нормална јутра, попут живота у Куперовом Твин Пиксу, и умирујуће ноћи, где тишина камуфлира реалну напетост.

Школе раде и деца се свађају - наравно, због фудбалских клубова - као да велики одмор проводе, у најмању руку, у најмирнијем кутку Београда. Ипак, да би та деца са својом школом отишла на екскурзију, потребан им је обичан српски пасош, исти онакав какав могу да добију сва српска деца у било ком делу света. Ипак, за српску децу на Косову одлазак на екскурзију уз пасош који им је намењен захтева и пут до Приштине. Јер, за разлику од осталих грађана Србије, та деца морају да чекају визу у конзулатима, у оном за њих мање пријатељском делу Србије.

До тамо ће их одвести родитељи, колима на која ће по преласку моста ставити РКС таблице, или оне нове КС - ту симболичну мету у том по њих мање пријатељском делу Србије - тако да сви знају ко су. И кад све то буде готово, родитељима ће безбедност деце гарантовати наставник који, за разлику од свог колеге у Централној Србији, прима новчани додатак.

И наставник клима главом, а родитељи без правих могућности да деци пруже нормално детињство слежу раменима. Ипак, једнако брину за децу на екскурзији, иако на Косову сваки одлазак у школу може, и не мора, бити једнако рискантан као матурантски пут ка тој Западној Европи. Јесте и није, може бити или не мора - као и све остало на северу Космета.

Новчани додатак тог разредног старешине подразумева 50 одсто већу плату, што је око 15 хиљада динара и што и није тако мало у делу Србије јефтинијем за ПДВ, мање-више.

Ипак, има и оних који са тих 50 одсто могу много више. Има и оних делатника којима се додатак рачуна на плату од 150 хиљада и којима додатни извор прихода није ништа мање частан, иако се ти људи зову професори и декани. Није их срамота, иако кухиња која спрема за њихов универзитет спрема оброке и за најмање 60 корисника митровачке народне кухиње. Тако новцем који стиже заједно са платом непризнатих косовских институција подмирују рачуне, различите, јер су део
различитих и магловитих фискалних система - или их не подмирују, као велики број људи.

И живот иде, новац се окреће, како преко концентрата из Трепче, тако преко робе која плута брже и једноставније од часног Митровчанина с једног краја града у други.

Студенти уче, као да не пролазе поред истрошених људи на барикадама, кафићи, тик уз антимост, раде пуном паром, деца се рађају, славе се славе и посте рамазани, а град испарцелисан на нечасно неједнаке делове сања различите снове. Буди се сваког јутра из тог чистог сна и наставља да дише аутистичним животом уз корито пркосне реке, оне реке што је узвратила свом мосту.