Društvo

Горислав Папић, nedelja, 06. nov 2011

Црни квадрат, бела књига

Зашто је на Сајму награђена «Фабрика књига» а не «Фабрика Фијата», како Нишлије нису схватилe белу поруку Томе Николића и да ли Београд више личи на Њујорк или на Дивљи запад?

«Величина је битна», постоји изрека у Америци. А оно што је Њујорк за Сједињене Америчке Државе, то је Београд за разједињене југословенске државе. Не због величине, која је, знају Американци изузетно битна, него због ширине духа и тротоара, мисли, идеја.

Невероватан је парадокс да су некаквим чудним обртом на крају хладног рата демократски и слободни градови постали оне регионалне вароши, чији су интелектуалци деценијама бежали од тамошње «слободе»  у Београд, тражећи бар мало интелектуалног ваздуха.

Па овај шведски песник, што је сад добио Нобела уместо Добрице, више је времена провео у београдској Француској 7 него у Француској Петој републици.

Један од  културних споменика Београда који је претекао, кога још нисмо продали, променили, обесмислили, је Сајам књига.

И даље писци из региона, како се то сад политички коректно каже, темпирају да се тајминг објављивања новог романа поклопи са овдашњим вашаром књиге.

Од ингениозног Игора Мандића, који је на овај Сајам донео чак три нова наслова на ниже. До оних естрадних списатељица који су квалификованије за продавање робе на сајамском базару.

Ма, Сајам је такав да је, кажу очевици, на њему паметно говорио чак и Марко Видојковић. Нисам, истина чуо својим ушима али верујем.

И на овом, као и на другим вашарима на крају следе некакве награде. Лакше је истина, на овим нормалним вашарима, тамо се лако измери ко је најбрже попио криглу пива, направио највећу кобасицу или појео највише шампита.

На овом, најпаметнијем вашару мерила нису сасвим јасна али, признајем изненадих се кад чух да ловоров венац окачише око неке «Фабрике књига», не звучи ми познато а обигравам око штандова и књижара годинама, па некаквој хрестоматији о стриповима и као врхунац «Повијести геј и лезбијског живота и културе».

Паметан вашар, препаметан жири, не мо`ш то лако докучити, ја нисам укапирао ни оно што сам хтео да укапирам, што ономад дадоше НИН-ову награду ономе Чачанину што је написао 500 страница све у једном параграфу па се не трудим ни ово да разумем.

Мада, морам да признам да сам после вишемесечног елџибити узурпирања медија очекивао да та прича коначно мало оде у повијест кад, она се не да, него нас чека и на сајму и у биоскопима.

Имао сам друге (пре)окупације па нисам листао награђену повијест, верујем жирију да је то авангардна књига али морам и да приметим да је имала среће јер нису сва авангардна дела успела да стигну до сајма.

Тако, на пример, на партијском рођендану у Нишу, још је трајао Сајам, напредњачким манифестом замахао је Томислав Николић. Нико не зна шта је на том скупу рекао и екселенција Конузин, а због тога хтедоше да га протерају, па где сад да неко памти шта је Тома рекао али су неки упамтили да је завитлао програмом за спас Србије.

Шта је то? Е сад, нико то није видео осим Томе па су дежурни циници, а има таквих у Нишу, пустили причу да је Тома махао празном, белом књигом.

Није то, бре лако и лепо писати као лезбијску историју, бранио би то сваки поштени напредњак, знате ли ви каква је мука написати књигу која ће спасти Србију? И све то постићи до страначког рођендана и до Сајма књига.

А можда је у томе вредност књиге? Што у њој ништа не пише, па да свако сам по њој пише како ће спасити себе а отуда, један по један и ето и спаса Србије. Али, не разумеју то Нишлије, је л` још Сремац писао какви су то људи, жељни исмевања другог а да је то видео неки паметни жири ко зна шта би било...

А и тај Тома, стегао ту књигу као да је у њој рецепт за прављење ракије, оне чувене кајсијеваче из Бајчетине па не да никоме. А да је показао некоме можда би стигло до жирија, још је трајао Сајам. Да ли би овако поделили сајамске награде?

А Тома је, по причи злих Нишлија рекао: «Не дам, ја сам политичар, ја витлам књигама, шта ће вама ви гледајте на сајту». Неко имао онај мобилни који иде на Интернет па рекао да нема на сајту, «Биће у суботу», рекло му и тако престала прича о спасу Србије и Белој књизи.

А субота, питао би неупућени у наше политичке неприлике, јер неко питао те политичаре шта је са том књигом?

Их, знате колико је у Србији од недеље до суботе? Шта се све не деси.

У четвртак се тако народу обнародова још једно ремек дело, које одмах засени и бели напредњачки план и награђено ремек дело са Сајма.

Издавачка кућа «Фабрика Фијата», наиме није хтела да објављује много у Србији. Криза је, веле. Да причекамо.

Али, натераше их. Не само да је ту кућу створила држава, да наш новац улаже у њихову фабрику него некакви државни органи се усудили да их стално смарају да предају некакве извештаје и слична дела.

Пристојна је «Фабрика Фијата», види се ту италијански шмек,  неће она као на пример јагодински шериф Палма да буде дрска па да тој Агенцији каже: «Нећу, бре да се одрекнем ниједне функције, ко је направио музеј воштаних фигура и већину у влади, ја или ви?»

Или као што су дрски били неки војвођански дерани, што исто имају много функција па тој Агенцији рекли: «Леп вам је тај закон, прави европски и ми ћемо га поштовати, али нећемо још, после следећих избора ће бити како закон каже, нек закон причека док ми довршимо наше мандате».

«Фабрика Фијата» је озбиљна издавачка кућа, за разлику од ових наших што се зезају са државом и регулаторним Агенцијама и она тако посла тај извештај. И уместо да каже хвала, бољи сте и од Верка и Палме и од свих Војвођана, Агенција нашла да објави извештај.

И то само неколико дана пошто се завршио Сајам књига. Да је само мало ажурнија била, ремек дело «Фабрике Фијата» би сигурно угрозило и монографију стрипа и елџибити историју. Јер, то није обичнан извештај, то је револуционарно, авангардно дело.

То је нешто револуционарније од Црног квадрата Казимира Маљевича.

«Фабрика Фијата» је, наиме објавила извештај у којем је зацрњено 95 одсто речи. Невероватно.

Фијатова црна књига одмах је дошла у хедове централних информативних емисија. Вучић и Тома чупају косу што се они тога нису сетили. У управи Сајма књига мук, неверица да су за само неколико дана испустили овакво дело. Жири се удара у главу оном обимном хрестоматијом о стрипу.

А балкански Њујорк мирно спава. Они који би од њега да направе паланку немају шансе, ко бре има елџибитове и у медијима, и на сајму и у биоскопу а тако авангардна дела на сваких неколико дана?

Зато је Београд Њујорк, и тако ће остати, колико год се ови «издавачи» трудили да од њега направе Дивљи запад.