Društvo

Društvo Горислав Папић* Зоран Станојевић* Наташа Мијушковић* Биљана Јовичић Бојан Бркић Владимир Банић Ивана Миљковић Иванка Радовић Наташа Дракулић Наташа Миљковић Ненад Љ. Стефановић Kultura Život Sport

Горислав Папић, utorak, 31. avg 2010

Дани када Срби постају Немци

Барем 15 дана колико траје првенство света у кошарци и грађани Србије могу да се осећају као да су велики и моћни, какви су били на геополитичкој и кошаркашкој позорници током Хладног рата

Енглези их зову Германија, Шпанци Алеманија, сами себе називају Дојчланд
а Срби је зову Немачка.
Наводно, словенска племена нису разумели германска поред којих су живели
на југоистоку садашње Немачке па су их назвали немима.
Тај назив се први пут појавио у чешком а после прелази и у друге
словенске језике.
Векови су прошли али Срби и Немци никако нису успевали да се разумеју;
најдрастичније се то могло видети у два светска и једном грађанском рату
а сваког дана можемо наћи пример да углавном све што Немац јесте, Србин
није и обрнуто.
Најчешће та разлике иде на српску штету, они су велики и богати, ми
желимо бар једно од то двоје па би то ваљда требало да прихватимо као
неминовност у ланцу исхране.
Али, Срби не прихватају тако лако попут других сличних држава улогу
објекта већ безобразно сневају да су велики и јаки, маштају да и они могу
да буду Немци.
И могу. И то јесу, и то не "Немци године нулте", што је била улога која се
нудила Србији већ они Немци који су изнад свих, који никад не одустају и који најчешће
побеђују.
Могу, бар на издуженом, чудно исцртаном правоугаонику над који су се
надвиле две издигнуте корпе (енг. basket) кроз којих је циљ протурити
лопту (енг. ball).
Реч је о другој, најпопуларнијој игри на свету коју Срби називају
кошарком.
У оној првој, најпопуларнијој игри постоји изрека која се приписује Гери
Линакеру да је фудбал играју два тима, 22 играча а да увек победе Немци.
Не Бразилци који имају највише титула светских првака, они увек имају све
разлоге да се од њих очекује победа, већ Немци који побеђују и кад се
то од њих не очекује.
Кошаркашка парафраза ове изреке могла би да гласи да је то игра у којој
наступају два тима, 10 играча а увек победе Срби или прецизније речено
грађани државе чији је главни град Београд.
Дакле, не Американци него Срби.
С том разликом што је Немачка три пута била првак света а Југославија
односно Србија шест пута.
Случај комедијант је наместио да се ове године Немци и Срби нађу у истој
групи и на фудбалском и на кошаркашком шампионату света.
На мундијал у Јужну Африку Немци су дошли као европски вицешампиони али
са једним новим, младим тимом, без повређеног капитена и најбољег
играча.
И упркос томе, побеђивали су редом и без милости, играли најлепши фудбал,
што их раније баш и није красило и били су вероватно највеће
изненађење шампионата.
Да се присетимо, прво је демолирана Аустралија и кад су сви већ са
страхопоштовањем почели причати о моћној Немачкој уследио је помало
несрећан али сасвим заслужен пораз од Србије.
Немци не би били то што јесу да их је то деморалисало него су победили
прво Гану, онда у великом мечу великог ривала Енглеску, у четвртфиналу су
згромили Аргентину, затим изгубили од најбољег тима света Шпаније и у
борби за бронзу савладали су Уругвај.
Томас Милер проглашен је за најбољег стрелца и најбољег младог играча
првенства, Озил и Кедира одличним играма обезбедили су прелазак у Реал из
Мадрида, селектор Лев је добио нови уговор са репрезентацијом Немачке.
У кошарци је Србија на Светско првенство дошла као европски вицешампион
али са најмлађим тимом на првенству, са кажњеним капитеном и најбољим
играчем али и без неколико врхунских играча који из разоразних разлога
нису на кошаркашком мундијалу (Стојаковић, Миличић, Ракочевић).
И  прво је демолирана Ангола и кад су сви
већ са страхопоштовањем почели причати о моћној Србији уследио је
помало несрећан али сасвим заслужен пораз од Немачке.
Срби у кошарци не би били то што јесу да их је то деморалисало већ су у
следећем мечу згромили Јордан разликом која се ретко виђа на оваквим
такмичењима.
Уз то Србија сада у Турској игра и онакву кошарку, каква је раније није
красила.
У кошарци на позицијама један и два играју технички најобученији
играчи, расни шутери и стрелци а поготово је у нашој репрезентацији увек
било играча увек способних да од 10 шутева погоде осам или девет чак и кад их мамурне доведете у дворану.
А сада на тим позицијама имамо и кошаркаше попут Стефана Марковића и
Ивана Паунића који се не усуђују да погледају на кош кад добију лопту а
да од десет шутева погоде четири или пет не могу ни на компјутерској
игрици.
Али селектор Душан Ивковић је и таквим играчима нашао место у екипи и
то за сада све функционише тако да можемо да се надамо кошаркашкој
верзији немачког фудбалског пута у Јужној Африци.
Оно што је су за Немце радили Озил и Кедира, за Србе би могли Тепић и
Бјелица, Милер би могао да буде Величковић, поготке на висину и искуство
попут Клосеових ми очекујемо од Крстића...
Е, сад, да је још оној Немачкој било могуће придодати фудбалера типа Леа
Месија да ли би им граница била полуфинале?
А ова Србија има кошаркашког чаробњака у лику и асистенцијама Милоша
Теодосића.
Лако је помислити оно што нисмо ни смели па смо дочекали у Атини 1998.
И Индијанаполису 2002. године.
Но, све ове сличности можда су само случајне и можда ће их неки порази
Србије наредних дана послати у "рисајкл бин".
Али, барем 15 дана колико траје првенство света у кошарци и грађани
земље чији је главни град Београд су могли да се осећају као да су
велики и моћни, какви су били на геополитичкој и кошаркашкој позорници
током Хладног рата.
Када су нас претходници Гвида Вестервелеа третирали сасвим другачије.
А какви смо остали само у кошарци.

komentari

broj komentara 23 | pošalji komentar