Društvo

Društvo Горислав Папић* Зоран Станојевић* Ивана Милорадовић* Наташа Дракулић* Наташа Мијушковић* Биљана Јовичић Бојан Бркић Владимир Банић Ивана Миљковић Иванка Радовић Наташа Миљковић Ненад Љ. Стефановић Радован Пантовић Kultura Život Sport

Зоран Станојевић, subota, 21. jan 2012

Нека виси Сретен

Има ли ичега страшнијег него када схватите да сте стали у одбрану нечега чега се гнушате, када се борите за слободу говора некога коме бисте најрадије поручили да умукне

Потписати петицију исто је што и бити некоме жирант за кредит, само што се овде не ради о парама већ о моралу.

Мада се и то може изразити новцем, понекад или превише често.

Дакле, када потпишете петицију ви на себе преузимате одговорност као да сте сами починили оно иза чега сте стали, као да кажете „ако он не може да одужи, ја ћу“.

Петиција се потписује масовно управо да би се показало да морални дужник има подршку и да држави или институцији која га дужи није паметно да истерује ствар до краја.

Јер, дужник се умножио.

Али, чим ставите потпис под петицију морате знати да сте потписали све што браните, од речи до речи или од дела до дела и да сте, баш као и у банци, спремни да одужите преостали дуг у целости, какав год да је и колики год да је.

Најбоље је, наравно, када се у потпуности слажете са оним што је написано, речено или учињено, тачније исто бисте и сами урадили.

Дешава се, ипак, да браните и нечије право да буде другачији, да мисли другачије, да поступа другачије.

У том случају, макар се и не слагали са њим или њом, морали бисте бити спремни на прихватање такве различитости.

Дакле, нисам хомосексуалац, не мислим да је парада добар начин да се они боре за своја права, али сам спреман да потпишем петицију којом се брани право на ту шетњу.

Јер не видим у томе ништа цивилизацијски погрешно.

Али, не бих потписао петицију којом се тражи повратак у наставу наставнику физичког или физике који је обљубио малолетну ученицу зато што је то човеку једини извор прихода, а самохрани је отац (или наставници, због родне равноправности).

Можете са мном да се сложите или не, баш ме брига, то је мој принцип, мој је потпис у питању и све последице које он са собом носи прихватам.

Ви потписујте шта се вама свиђа или одбијајте, за свој рачун.

Али, будите и сами спремни да поднесете последице ако неко крене да се раздужује преко жираната, јер управо то даје смисао и тежину вашем потпису.

И нема ничег моралнијег него када истрпите последицу бранећи туђе право.

Као што нема ничег страшнијег него када схватите да сте стали у одбрану нечег чега се гнушате, када се борите за слободу говора некога коме бисте најрадије поручили да умукне.

Само зато што вас је повукло друштво. И лоша навика из прошлости да олако стављате потпис на петиције, нарочито када видите да је већ потписао и овај и она.

Тако ја видим смену Сретена Угричића са места управника Народне библиотеке Србије, тачније тако тумачим његову неопрезност.

Сретена иначе високо ценим, као човека којег лично познајем, а то је ваљда значајније чак и од поштовања одличних резултата које је имао као управник.

И упркос томе, не бих безусловно потписао петицију којом се тражи да се он не смењује са места управника, будући да би то индиректно значило да стављам потпис и на текст, не петиције коју је Сретен потписао, већ на напис Андреја Николаидиса.

Једноставно, математичком индукцијом, лако бисмо мој потпис преселили под тај текст, што ја никако не желим.

Јер, за разлику од оних који своје потписе нису повукли (попут Сретена Угричића) ја у ономе што је Николаидис написао не видим никаву метафору, стилску фигуру или књижевну слободу која је угрожена, видим само један одвратан позив на насиље лагано огрнут интелектуалним вајкањем.

Значи ли то да би исти ови који бране Николаидисово право да уметнички размишља без икаквог размишљања стали у одбрану Томислава Николића и његовог права да каже да је „и Тито пред смрт имао проблема с ногом“, а које се и сам Николић одрекао?

Нешто сумњам.

Као што сумњам да би бранили нечије право да препозна поетску правду у навијачкој песми „отровна си као змија, проћи ћеш ко Ћурувија“.

И не препоручујем никоме да ми каже да мешам бабе и жабе јер ћу му унапред одговорити да му бабе седе на локвању и крекећу.

Заправо би у овој причи једини цивилизацијски искорак био да су београдски писци уместо петиције потписали писмо у којем групно поручују колеги из Црне Горе да је претерао, без обзира на сва дружења, заједничке трибине и међусобне подршке у прошлости и будућности.

Уместо што им се привиђа јавни линч који је у овом случају, за дивно чудо, изостао, осим ако се позивање на одговорност за изречено не сматра линчовањем.

Што је висок степен осетљивости код људи који у Николаидисовом тексту не виде ама баш никакав, макар и хипотетички позив да се неколико људи побије експлозивом без обзира на „уметнички“ правдане разлоге и мотиве и њихову прошлост.

Не, спремни су да се подсмевају тој опасности (које, је л те, није ни било), али се смртно уозбиље и виде „фатву“ у сваком захтеву да се Николаидис тек смени са места саветника црногорског председника скупштине а да му лично не зафали длака с главе.

Нисам наиван, наравно, да поверујем да у Србији нема оних који Николаидису желе исто оно што и он прижељкује виђенијим Србима, само што то не говоре јавно, за разлику од њега.

Као што нисам наиван ни да поверујем да је Сретен Угричић смењен зато што је Србија земља у којој се за изговорено и учињено сноси одговорност, а не зато што је сасвим небитан за опстанак владајуће коалиције.

Да је политички „паметнији и сналажљивији“ данас би се, као и многи други уосталом, шепурио из управничке канцеларије и подсмевао позивима на смену.

Баш као Андреј Николаидис.

komentari

broj komentara 32 | pošalji komentar