Društvo

Društvo Горислав Папић* Зоран Станојевић* Ивана Милорадовић* Наташа Дракулић* Наташа Мијушковић* Биљана Јовичић Бојан Бркић Владимир Банић Ивана Миљковић Иванка Радовић Наташа Миљковић Ненад Љ. Стефановић Радован Пантовић Kultura Život Sport

Зоран Станојевић, nedelja, 02. okt 2011

Препарађена Србија

ЛГБТ популација и Срби на северу Косова имају невероватно много сличности. И једни и други су у праву, само од тога имају само штете и никакве користи, а склони су и да пропуштају прилике да им буде боље

Замените ЛГБТ-јевце Србима са Косова у ставовима које ових дана слушате и добићете интересантне паралеле.

 

На пример, рекла би албанска већина, зашто се Срби са Косова буне када имају сва права, нико их не угњетава.

 

Океј, има понеки усамљени случај ту и тамо, али то надлежни успешно решавају.

 

Једино што нама Албанцима смета је то што Срби ту своју посебност желе да искажу јавно. Што траже да се крећу куда они желе не скривајући своју националност, да говоре својим језиком нормалним гласом, па и гласно понекад, што да не, и да не страхују да ће због тога физички страдати.

 

Могу комотно да буду Срби у своја четири зида, нико не проверава да ли они тамо славе славу и чију слику држе на зиду.

 

Али, када изађу на улицу, зна се. Морају да се понашају у складу са већином. Па, чак и тамо где су они већина, иначе ћемо ми доћи да их научимо реду.

 

Верујем да се многи који читају мешкоље на ово поређење, али то је зато што у њему траже погрешне ствари.

 

Није ми намера да изједначавам ове две групе људи ни по чему сем по томе да су им нека основна људска права угрожена. У свему осталом се разликују, а не би ме изненадило и да се неки од њих међусобно мрзе и то озбиљно.

 

Штета, јер би на том препознавању могли да профитирају и једни и други.

 

Замислимо, рецимо, да су организатори Параде поноса 2011. као овогодишњи мотив узели угроженост косовских Срба, без да анализирају било које њихове ставове (као да сви хомосексуалци мисле исто о политици, моди или спорту) већ само да се баве основним правима.

 

И да су то промовисали на својим припремним скуповима, паралелно са својим захтевима.

 

Да су направили транспаренте на којима траже да се и овима поштују људска права, па ако је једнима то право сексуална оријентација, другима је право да сами бирају како ће да живе, некако мислим да ту има доста поклапања само ако мало опустимо мозак из неких грозних стега.

 

Да ли би и онда српски екстремисти претили да ће да их туку, а ако и би, јер напросто воле да туку, да ли би у томе имали подршку већинске Србије?

 

Као што је имају сада, да се не лажемо.

 

Да ли би и тада западне дипломате и део српске политичке и цивилне сцене дошли на параду да је подрже, да се шетају и сликају испод транспарената на којима се за Србе на Косову траже иста права као и за друге у Европи, док би по који екстремни геј носио мајцу дугиних боја на којој пише „Косово је Србија“?

 

Или би рекли да је парада исполитизована те не могу да стану уз и у њу, као да то сада није случај?

 

Ако могу да будем мало наиван и ако занемарим коментаре и размишљања да је све ово око параде намештено и плаћено споља са намером да се Србија додатно дестабилизује, ако дакле поверујем да говоримо само о ЛГБТ правима и борби да се тај свет изједначи са осталима, онда ми се чини да су сами организатори направили две озбиљне грешке (одбацићу одмах изложену идеју о солидарисању са косовским Србима као нереалну, такорећи песничку фигуру).

 

Прво, у свакој борби мораш знати који су ти максимални а који минимални задовољавајући резултати.

 

Спортским речником, ако постоји реванш, онда мањи пораз у првој утакмици не значи обавезно испадање из такмичења.

 

У ситуацији велике социјалне напетости која не иде на боље, већ у сасвим другом правцу, и у атмосфери огромне националне фрустрације због онога што се дешава на Косову и начина на који то српска политичка елита (не) решава, а ту мислим и на власт и на опозицију и на оне између, једноставно не треба тврдоглаво инсистирати само на максимуму.

 

Тај огромни бес тражи свој вентил, а на паради, то јест око ње, би могао неконтролисано да експлодира, уз маестралну замену теза да су „за све криви гејеви“, као персонификација свог тог демократског, прозападног зла које нас је довело у неприлике у којима се налазимо.

 

Да су им људска права ЛГБТ популације заиста била једини циљ, организатори су могли од власти до четвртка увече да траже и добију одређене уступке, па да онда сами, привремено, одустану од параде.

 

С обзиром на размере опасности о којој министар полиције сада говори све храбрије и гласније, да човек готово помисли да је у кампањи и да се мало занео, чини се да ни ти уступци нису морали да буду ништа мањи.

 

Нисам баш толико паметан да вам кажем какви, али свакако они који би водили поправљању положаја ЛГБТ популације на конкретан начин, веће присуство њихових ставова у јавности, решавање проблема, разумевање потреба које не угрожавају никога, па би мало по мало стигли и до тога да парада више не би била црни баук и судњи дан, као што је то сада.

 

За годину, две, пет или десет, небитно је, у сваком случају пре него што ћемо ући у Европску унију, па, мало ли је?

 

Друга велика грешка је ово накнадно инаћење, признавање победе екстремиста, вређање државе зато што се определила да своју демократичност не доказује обавезно и увек полицијском (можда и војном) силом уз жртве и лом.

 

Ако су признали Образу и Нашима да су победили, онда су се сами вратили неколико корака уназад, тамо негде у 2005. рецимо, када парада није била тема чак ни са „није још време“ аргументом.

 

Попут српских кошаркаша који су, узгубивши шансу да се боре за медаљу, резигнирано и незаинтересовано практично предали утакмицу Грцима, иако би их победа у том мечу вероватно догодине одвела на Олимпијске игре, веће и значајније такмичење од Европског првенства.

 

Тако да су екстремисти сада осокољени, призната им је победа, проглашени су правим владарима Србије, не само од ЛГБТ већ и од оног свеснијег, образованијег и паметнијег дела нације и не треба онда да нас чуди ако им се, екстремистима, број сада буде рапидно увећавао.

 

Срби воле победнике, воле да буду на тој страни, па ако већ „сви“ кажу да су ови најјачи, одо и ја са њима, нећу лоше проћи, сигурно.

 

А памте кратко, јер су им успомене углавног невеселе.

 

И ту могу да повучем још једну паралелу са Србима на Косову.

Српска политика се, баш као и ЛГБТ заједница, ушанчила у максималним захтевима, не одустаје ни за педаљ и не користи ниједну прилику за компромис који би јој омогућио да се боље стратешки постави за будућност.

 

Јер сваки се уступак чита као издаја и одмах се црта најцрњи сценарио као једини могући.

 

И у једном и у другом случају нормалном свету једина узданица су екстремисти, тачније чињеница да се ради о узохољеним будалама које само траже прилику да и сами направе грешку.

 

Која ће нас вратити у неку равнотежу, само је питање колико ћемо у међувремено да полупамо.

 

Стварно и метафорички.

komentari

broj komentara 37 | pošalji komentar