Живот

Друштво Култура Живот Тања Шикић Спорт

Тања Шикић, четвртак, 12. нов 2009

Шта мислите о српској моди? (први део)

Недавно одржане модне манифестације су показале тек делимично ко је ко у српској моди. Већи је проблем сажетo одговорити на питање зашто домаћа мода и даље има третман „лаког штива“.

Решила сам да се књига коју исписујем, појави под називом „Ко је ко у српској моди?". Да бих разјаснила заблуде и непознанице, указала на праве и вредне, доказала да се српска модна сцена итекако развијала а пре свега - да остане убележено да је постојала...

Пре пола века настали су Београдски сајмови моде. И свет је имао сајмове моде. Онда су у свету настале Недеље моде. И то оне где се приказује висока мода (Houte couture) и оне са ревијама свакодневне моде (Pret a porter или Ready to wear).

Потом и ми добисмо Београдски фешн вик, пре 13 година. Настаде потом и Фешн селекшн (приказује се и висока и свакодневна мода, онако како колекцију учесник пријави организаторима и медијима)...

Прави сајмови моде одвијају се два пута годишње, намењени су стручној публици, великим трговинским ланцима и модним посленицима (служе за размену информација и пословање у модној индустрији). На штандовима учесника приказују се тенденције за сезоне шест месеци унапред (у пролеће за јесен-зиму, у јесен за пролеће-лето ). Да би добили на атрактивности, организатори су уводили и модне ревије као сегмент програма.

Прави Фешн викови- Недеље моде одвијају се такође два пута годишње, намењене су превасходно медијима- јавности (служе за промоцију, афирмацију). На бројним ревијама (некад и до сто за 7 дана) приказују се колекције за сезоне шест месеци унапред.  Да би имали и конкретну пословну димензију, на најчувенијим Недељама моде се организују и „show room" презентације, где се озбиљно уговарају и поручују колекције .

У Србији и на плану моде, подруку иду „ и бабе и жабе" : Организаторима Сајмова моде, ревије су временом постајале важније од труда око довођења потенцијалних иностраних партнера и склапања конкретних послова .

Са друге стране, на двема модним манифестацијама скоро да не постоји ни „а ла шоу рум атмосфера" а највећи труд улаже се у кићење првог реда публике „V.I.P." особама.

На обе манифестације, тек спорадично се поштују императиви у погледу приказивања модних тенденција (за сезоне унапред) па публика често   гледа моделе за сезону која увелико траје...

У иностранству, обичан свет не одлази ни на сајмове моде нити на Фешн викове. О ономе што их може занимати их извештавају медији, одговорно и ажурно.

Код нас, грађанство је одувек било добродошло и расположено да плати улазницу за модни сајам.  А са друштвом (уз мало труда око позивница) можете отићи на било коју модну ревију (двеју модних манифестација) и проводити се на коктелу после...

Сви остали креативци који на овим манифестацијама учествују а нису стигли да се истакну бројем познатих гостију или нису инвестирали у публицитет као да су„џаба кречили"....

Због збрке која предуго траје (не само кривицом ресорних актера) многи дају себи за право да врло пежоративно и „у пакету"констатују непостојање  или чак суноврат српске моде.

Желим да поручим (свесно ризукујући да изазовем гнев еснафа) свима који и даље не верују у постојање озбиљне, савремене домаће моде, како сам сигурна да су их  до таквог закључка сигурно довели и медијски радници који су се усудили да „могу и знају" да „извештавају" и о модним ревијама, колекцијама.

Ти „извештаји" често садрже и неаргументоване хвалоспеве а не ретко су нетачни или произвољни подаци који се наводе („Извозе своје колекције у Америку"- а уствари су у путничком коферу послали 12 модела за гастарбајтерски бутик на периферији Сан Франциска ; или „Указана им је част да раде за реномирану италијанску марку"- а уствари јефтино раде лон посао по тачним упутствима као било која кинеска продукција; или „Раскошни, врхунски материјали"- а уствари се ради о јефтиној штампаној синтетици која се пазари на „шлепер", по тони)...

У нашим медијима ћете углавном видети или прочитати тек ко је био од познатих, или како су неки ингениозно креативни и  „у тренду са светом"...

Снимци са ревија погодни су и за попуњавање непродатих страница новина, на телевизијама се ревије често емитују као „Интермецо" или као „Без коментара". Ни те слике не бирају се по квалитетима  креација...

Многи креативци немају ни сопствене бутике и њихов моделе нећете лако моћи да видите после модне манифестације, тј. ако медији не објаве приказ њихове ревије или ако се сами не оглашавају (многи то чине успешно на интернету, чак и преко Фејсбука).

Добијајући површне информације, нисте у могућности да видите ширу слику ни о животно битнијим темама, камоли о српској моди..

Немате прилику да сазнате да постоје и раде и те како едуковани модни аутори и произвођачи који заиста вреде, чија је креаторска вештина респектабилна, чије је модно опредељење промишљено, доследно и озбиљно, чије би се колекције могле представити и у епицентрима светског модног бизниса, неке и у елитним музејима примењене и визуелне уметности.

У атмосфери опште пометње, недостатка простора за моду због „битнијих" тема, ни уредници медија не одвајају програмски простор или време за извештавање и о овој области. Зато и они који о моди пишу, не ретко то чине „успут", уз праћење „важнијих" новинарских сектора ...

И они који би могли посредно да помогну, не усуђују се, из мени необјашњивих разлога...Исте вечери, на две различите ревије, истом реченицом одбише ме (за интервју о домаћој моди) и министар Просвете и супруга Председника Републике. Реченица гласи : „ Хвала лепо, не дајем изјаве о моди..." ?!

И креативци и модне фабрике жртве су су недефинисаног и нестимулативног односа према домаћој моди. Једни одустају, други су се уљуљкали у тај неселективни одијум и озбиљно су убеђени да су баш они „носиоци српске моде"(а уствари преживљавају од шивења ХТЗ униформи и преправки Zara одеће са фелером).

Битишу и они трећи, који знају да њихов труд и вештина нису узалудни, истрајно стварају и производе, нуде колекције у складу са могућностима и верују да ће бити примећени, макар то било најпре негде напољу па онда код куће.

Уметничке школе и факултети и даље уписују будуће креативце. Сви актуелни студенти угледне француске школе за моду „Мод арт", рекоше ми на Сајму образовања да после студија(две године у Београду, трећа у Паризу) желе да раде као модни креатори и менаџери у Србији.

Реалност је и чињеница да мода нашег доба рециклира саму себе. Народ то формулише „Не може се измислити трећи рукав на капуту". Упућени то називају  изостанком аутентичности, непрепознатљивост модног израза аутора ...

Могуће је ипак и у тој и таквој „интерпретацији интерпретације стилова" раздвојити жито од кукоља, видети ко уме а ко никад неће, схватити ко зна а ко неће никад научити...Видљиво је то и код светски афирмисаних аутора и брендова, а камоли на српској модној сцени...А она постоји и вреди.

У Београду али и другим градовима Србије, могуће је сагледати  домете домаће моде и то углавном конфекционара, произвођача галантерије, и обуће, дечје одеће. За њих раде најчешће домаћи, школовани дизајнери (Mona, Lеgend, Jagger, PS fashion, Николас, Мanual, ТFY-Tifany production, Passage, Мubb, Лабрадор, Соло, Jasmil (Extreme intimo), Тодор, Беба Кидс, AMC, St George, Ivko(вић), Zextra, Pollino, Stig, Д.О. и  Software, Мaksers, новопазарски обућари Гоша и C. line, Луна, Бугати, Фратели, Taboo, Мој крој, Модус, Медаки, Павле, Elpida, Brem Bigar(BFY), Gerbi, Brem, Casaba, BN boss и многи други)  .

У самој престоници, све је већи број лепо уређених малих радњи српских дизајнера и креатора : бутици младих аутора „Шлиц", салони ауторских креација Dressing, Kolkiko, Bgd workshop, Identity, галантерије „Da Lena", атељеи Звонка Марковића, Тијане Павлов, Дејана Деспотовића, Тамаре Радивојевић, Ане Љубинковић, Ирене Граховац, Верице Ракочевић, Бате Спасојевића, салони изузетне обуће Игора Тодоровића или Лидије Јовановић, рукавица Евице Милованов-Пенезић, култни мини бутик кравата Невена Вргоча, радња Јелене Поповић која ствара накит „Love, faith, hope"...

Много се креативне и квалитетне домаће моде може видети и на манифестацији неафирмисаних креатора „Мода за понети" Културног центра "Град" и кроз програме групе истрајних ентузијаста који организују „Retro chic"...

Ко су носиоци српске моде? То су сви они који колекције стварно дизајнирају, стварно производе и стварно продају.

Они што продају више на тржишту су- већи. Они што продају мање су- мањи носиоци српске моде. Кратко и јасно. Сви остали су тамо где јесу јер су тај статус изабрали или зато што још не успевају више и боље.

И овде има и оних  што су „wannabe"(моделарке, екс старлете, љубитељи светлуцавих тканина). Њих је најмање, зато су они маргинални чланови   наше модне сцене (они сигурно мисле другачије чим најављују будуће моделе као „Још вишу моду")

Све изван ових закључака је у доменима снаге новца, центара моћи и несагледивих могућности маркетинга и самопромоције...

У име свих оних српских модних стваралаца који се збиља труде и креативно осмишљавају колекције, препоручујем да судове о нашој моди доносите тек када будете сигурни да поседујете довољно релевантних података (макар то било и ваше лично искуство са моделима домаћих аутора- модних кућа)...

Можемо ли се послужити старим аршинима за процену квалитета или успешности наше моде? Не можемо. Тада је присуство страних модних брендова било много мање, производне серије наших модних фабрика биле су веће, углед наше земље био је другачији, не постоји више Сајам моде па нема ни награда које су биле солидан репер успеха...

Mоје писаније биће „дебела" књига, због одговорности према наслову али можда и зато што легенда- Момо Капор тврди да у Србији ниси цењен ако си „лаки писац" („танких" књига)...

Када сам књигу почела да пишем, саставила сам списак свих који битишу на домаћој модној сцени. По азбучном реду, стали су- на четири стране(сви из дведесетог и ови из 21.века).

Све ми се нешто чини да ће и без обзира на "тежину" и та књига бити етикетирана као "лако штиво". Јер је о моди...

Потрудите се да ми верујете : Не чине домаћу моду они који најчешће освајајују медијски простор.

Представници српске моде су само они чија мода стварно вреди. И продаје се. Ко продаје више је већи, ко продаје мање- је мањи.. Али се и даље рачунају на списку оних који чине локалну модну понуду и привреду...

Потрудите се, не чекајући медије, да њихов рад боље упознате.

И дајте им шансу, укажите поверење. (Макар то било и због локалпатриотизма...)   

коментари

број коментара 18 | пошаљи коментар