Живот

Тања Шикић, понедељак, 02. нов 2009

"Није човек оно што мисли, него оно што чини"

Верицу Милановић знају као одлучну жену, израженог интегритета. Зато се нападачима супротставила, колико год је могла. Иако је сећање више боли и од операције отвореног прелома потколенице и других повреда, каже да се не каје што се својски бранила.

Верица или како је, због сналажљивости и ведрог духа колеге зову- Верка Зверка, нападнута је са леђа, у Ташмајданском парку око 19 сати када се пре 10 дана враћала са посла...Опљачкана, претучена, оборена на земљу, са поломљеном ногом...

Недељу дана касније, у истом парку, на исти начин опет је нападнута жена, политичарка Весна Пешић. Није се толико грчевито супротстављала нападачу, задобила је лакше телесне повреде, такође је опљачкана и ништа мање истраумирана...

Ово не пишем тек зато што се ближи 25. новембар- Светски Дан борбе против насиља над женама или тек да укажем  на утисак о недовољној заштити безбедности грађана.

Превасходно желим да поделим дилему у вези са поступањем у случају насиља на јавном месту.

Када нас нападну лопови, манијаци, наркомани, насилници- колико треба да се супротствављамо? Или да одмах одустанемо, страхујући од повреда или животне опасности?

Ако се затекнемо у време насилничког чина, смемо ли да прискачемо у помоћ?

Слова закона на ову тему поређана су тако да се борба против насиља  назива нужном одбраном а та одбрана не сме бити "већа од зла које нам је претило" (Верка дакле, неће бити кажњена што се крвнички борила јер није никог усмртила али да је неко пришао и прописно „васпитао" манијаке, они би могли још и да га туже).

А шта би требало да раде сви који се затекну- да посматрају насиље не чинећи баш ништа? Леп би ово био свет када би се опет могло рачунати на грађанску солидарност...Није тако из много разлога, сопствени живот је ипак логичан приоритет.

Видела сам то у Паризу- у по бела дана, у деветом арондисману, сцена силовања: Пролазници углавном иду својим путевима, неки застају али на безбедној дистанци, дискутују,исчуђавају се али нико, нико не прилази да спашава јадну девојку, нападач има и пиштољ! Као без главе отрчали смо колега сниматељ и ја, као и још четворо колега из Шпаније и Канаде. Таман кад смо пришли, ниоткуда се створио тип који нам је, на одличном енглеском, захвалио што смо одреаговали јер "И то ће ући у статистику", рекао да се ради о експерименту, да су двоје актера уствари глумци и да је то сегмент студије о начинима понашања грађана-пролазника у оваквим ситуацијама?!

Послали су нам главни закључак: "Не препоручује се грађанско и нестручно спречавање насиља које се догађа над другом особом у случајевима када се процени да постоји потенцијална опасност од веће штете".

Мада наш закон поседује акте који говоре и о кривичном делу нечињења, не памти се у скоријој пракси да је неко кажњен што помогао није, иако је утрђено да је могао...(У Француској је скоро донет закон забране снимања насиља или бруталности на јавном месту али изгледа из других разлога).

Одавно сам научила да ако желите да увече безбедно шетате сами  улицама неких па и наших великих градова, морате ходати одлучно и брзо, изгледати неупадљиво, торбу чврсто приграбити испод мишке и гледати у плочник...јер нема правила шта може бити повод за насилнике. Није ми тешко то пало у метрополама оскудне естетике и атрактивности али је у оним другачијим било "Баш гре`ота" буљити ноћу скрушено само у тротоар испред себе...(а баш волим вечерње шетње)

Није без разлога књига Халеда Хосеинија „Ловац на змајеве" постала планетарни хит- неки су се препознали а многи се замислили: једно „нечињење", у случају сведочења бруталном насиљу над пријатељем, дубоко болно је обележило читав живот јунака романа.

Славој Жижек, угледни словеначки интелектуалац, у књизи "О насиљу", која је (као и готово све његове књиге) узбуркала светску јавност, поентира своје дело реченицом: "Не чинити ништа, понекад је најнасилније што можемо учинити"...

Насиље и насилници су описани и у седмом кругу Дантеовог пакла, сасвим близу последњем, деветом (у коме су издаја и  издајници)...

Интригантну мисао нам је у аманет оставио и Меша Селимовић : "Није човек оно што мисли већ оно што чини"...

Наше доба не дозвољава много времена за дилеме и предомишљања...

Зато сам, мислећи о приоритету живота и здравља детета, близу одлуке да мом деветогодишњем сину суптилно кажем да, ако му се деси да га нападну- одмах да што му насилници траже (гитару у футроли, школску торбу, џепарац) и- да бежи...

Али нема шансе да га посаветујем и како би било паметније да се не меша ако неко физички повређује и злоставља његову малу сестру, другарицу или друга !