Живот

Тања Шикић, среда, 16. сеп 2009

Плагијати, скупљи од сваког стила

Рецесија је охрабрила фалсификаторе али прави модни купци знају да је беспарица слаб алиби за куповину лажњака. Јесењу трендовску сезону криза није зауставила али итекако потискује помодарство. А то је добра вест.

Муче ме једне некупљене ципеле. Сто пута сам у глави „извртела" све слике апсолутне хармоније са постојећом гардеробом. Али не да ми се да их пазарим. Деликатно је, ципеле су дрска реплика модела реномираног светског бренда из прошле сезоне...

Све је теже повући линију раздвајања измећу оригинала и фалсификата. То није случај само са модом. Последице су наравно далеко озбиљније када се ради о фалсификатима лекова, хране или медицинских уређаја.

Најновија појава зове се „ААА quality fakes" а ради се о све квалитетнијим репликама које су по спољним одликама, амбалажи и декларацијама све верније оригиналима. Постоји анегдота мећу новопазарцима како, пре неколико година, американац-дизајнер компаније Левис, мећу пет пари њихових фармерки и једног оригинала, није препознао аутентичан пар. "Браво" за њих, јао купцима и Левису...

И стварно, модне копије стижу све савршеније пред нас. Један искусни дизајнер ми је поверио да је у Азији био у фабрици женских ташни-лажњака, где у посебном погону, радници специјалним спрејовима парфимишу готове торбе од вештачких материјала- да и миришу на праву кожу...

Ма колико савршене или мање успешне копије биле, суштина је иста : ради се о превари, криминалном процесу у ком су оштећени и купац и аутори / власници оригинала.

Законодавци ово формулишу као криминалну радњу  „кривотворење" и „довођење у заблуду". Предвиђене су и спроводе се многе казнене мере и готово свака земља на планети има овај проблем.

Фалсификатори су паразити. Под изговором да омогућавају већу доступност оригиналних а допадљивих дизајнерских решења они поништавају аутентичност обезвређујући иновативност, године истраживачког рада, знање, образовање, креативност али урушавају и саму културу одевања.

Глобални „бизнис" кривотворења модних артикала, профитира 600 милијарди долара годишње. Подаци кампање „Фалсификати никад нису у моди", коју води угледни магазин Харперс базар, указују да се оволики новац згрће иако је тренутни удео лажњака на светском модном тржишту тек 10-20 одсто (ово су  подаци о продавницама, уличне тезге и робу на њима нико још није успео да претвори у тачне проценте).

Не мислим да је овде приоритетна  наша неинформисаност, уверена сам да је чешћи случај прећутног и свесног - пристајања на копију. Чини ли нас ово легалним саучесницима или смо „само криви" због неурачунљивог и неодговорног понашања ? (Или смо, једноставно - све сиромашнији?)

Највише се копирају најчувенији брендови и отуда не чуди што Gucci, званично најцењенија светска модна компанија, сваке године пола свог укупног профита издваја за борбу против трговине модним артиклима са њиховим логом. Према подацима нашег Министарства трговине, лани је  заплењено највише кривотворене робе (обуће, опреме, патика и одеће) са ознакама Најки и Пума. 

Што више страних компанија буде оснивало званична представништва овде, фалсификата ће бити мање јер свака од тих великих фирми има и посебне тимове за искорењивање плагијата.

Фалсификатори не копирају само најчувеније брендове него и креације мањих, регионално афирмисаних модних марки. У овдашњем кинеском тржном центру и зимус су се појавили дечји модели од сомота и памучне трикотаже, само издалека идентични креацијама домаћег бренда "Беба кидс".

Има и овде двоструких аршина. Најпознатије по масовној продукцији инстант моде, атрактивне и по приступачним ценама, фирме Zara и H&M (као и Promode, Terranova, Mango, Newyorker, Top shop, Oviesse) никада нису биле озбиљно утужене по овом основу. А све њихове „колекције" заправо су увек хибриди свих могућих трендова и креативних решења, које су лансирали „јуче" дизајнери реномираних модних марки.

Мода се циклично понавља па аутори револуционарних модних изума одлазе у заборав. Њихове иновације постају јавно добро, нови дизајнери их стилски интерпретирају по свом креативном сензибилитету. И ту можда нема много простора за анализу „оригинал-фалсификат" већ „прототип-интерпретација". (Левис измислио фармерке са нитнама, Хермес ставио рајсфешлус на ташне, високе штикле у облику клина патентирао је Ферагамо 1937. године. Сада их праве сви...)

Алегорична је анегдота у вези са високом службеницом у министарству трговине земље суседа: После формалног дела посете Београду, отишла је на тезге у Новом Београду и накуповала се ташни Gucci и разне робе. Задовољна и усхићена, рекла је београдским колегиницама :"Благо вама, у мојој земљи то више нигде не може да се купи."

Свесном куповином копија, пунимо џепове онима који профитирају на туђем интелекту, труду, креативности и раду. Заузврат добијамо сумњиву робу, још сумњивијег квалитета и без гаранције. И спознају да, чак и ако нико никада гласно не примети ви знате - да не поседујете оригинал.

Чак и ако се не ради о реплици фирмираног комада који сте много платили, осећај да сте преварени је једнако депримирајући. Тога се добро сећају они мушкарци који су минуле јесени у једној београдској радњи куповали јевтине мушке „црне ципеле од платна": са првим кишама, ова (уствари картонска) обућа се моментално распадала при ходу! Биле су то специјалне ципеле, намењене искључиво за преминуле, да их у њима сахрањују...

И шанерска репутација је уздрмана, фирмирана роба је у радњама све боље електронски обезбећена, тј. тежа за отуђити...Отуда и податак да су код шанера оригиналне само- бунде. (Најлакше се „пакују" при крађи. Осталу понуду чинe све чешће „AAA quality fakes") . Зато висока цена више не сме бити једина потврда аутентичности модног комада.

Оне ципеле што ми се допадају, споља изгледају идентично оригиналном моделу који памтим. На кутији нема ознаке земље порекла, произвођача, ни декларације о сировинском саставу, начину одржавања. А цена је тако ниска да ће неко сигурно купити и два пара...Надам се да ћу оригинал можда ипак угледати у неком иностраном аутлету или second hand радњи (модел је ванвременски, много су ми се допале).

За солидан а нарочито за импресиван модни стил, увек је требало имати новац и нису искрени они који тврде другачије. 

У сезони првог рођендана нове светске рецесије, треба одабрати оне модне артикле који имају одлике стилских инвестиција (оригинали афирмисаних модних имена, рафиниране израде,квалитетне конструкције и од природних материјала). Само такви комади испуниће очекивања а могу успешно одолети ударима многих будућих модних торнада.

Овакво схватање одевања и моде је права ствар, не само у ери промаје у нашим новчаницима. И не зато јер нас је на то подсетила Ана Винтур. А   камоли што има везе и са здравим разумом...

Од помодарства је много важнија и старија култура одевања. А свака култура вреди онолико колико је аутентична.