Недељко Ковињало, петак, 01. мар 2013

Вапаји за помоћ

Готово да нема дана да се у штампи не огласе челници неког клуба са молбом државним органима да им помогну да преброде тешку финансијску ситуацију у коју су запали. Извесно је да ће их у скоријој будућности бити све више. У томе нема разлике када је величина клуба у питању, нити којим се спортом баве.

Размислите и запитајте се колико наших спортских клубова знате који послују нормално, које не јуре.бивши играчи и тренери да им плате зарађено? О повериоцима друге врсте да и не говоримо. Признаћете, мало је таквих! Но, и поред такве ситуације нико још не пали лампицу за аларм, а спорт у Србији је на опасној низбрдици! Озбиљна анализа намеће да се најпре открију узроци који су нас довели у ову ситуацију.
Први и главни разлог је несналажење људи у спорту, у коренитим друштвеним променама које су од 2000. године и у овој области наметале сличан захват. Друга ствар, а подједнако важна, јесте драстичан пад привреде у Србији, која је у прошлости хранила српски спорт. Трећа ствар су изневерена очекивања да ће Закон о спорту помоћи у решавању статуса клубова, подстаћи приватизацију. Заборавило се да готово ниједан наш клуб нема решене имовинско-правне односе, а једино је имовина нешто што би могло заинтересовати потенцијалне купце. Нагомилани дугови сигурно, не!
Пошто клубови нису могли да утичу битније на друга два узрока преостао им је прилично скучен простор за маневар. Већина се у томе није снашла, још увек се понашају и раде као у време социјализма. Организовани као удружења грађана у којима немају коме да полажу рачуне осим себи, Научени да им неко друго даје и обезбеђује новац који ће они немилице трошити, сада када су пресушили извори, траже помоћ државе. Као некад! Тврде држава је дужна да помогне Црвеној звезди, Партизану, Радничком. Добро, ко ће онда помоћи Слоги из Краљева, Нопалу из Бачке Паланке, Новом Пазару? Логичан је одговор - држава. По истом принципу припадности.
Аргументи који стижу из наших спортских великана у виду заслуга и остварених резултата, и бренда препознатљивог ван граница Србије, по мени нису довољан разлог да би њих држава преферирала у односу на остале. Напротив,тај бренд којим се диче, ван граница Србије продаје робу, омогућава лакши приступ до извора капитала. Признаћете, много је лакше вечитим ривалима да нађу спонзоре него мојим комшијама из БСК-а из Борче, на пример.
Где је излаз? У ситуацији у којој се налазимо тешко га је пронаћи. Тренутно, простор у коме су могућа највећа побољшања, јесте организација и рад клубова. Они морају да прихвате законе пословања које налаже капитализам. То подразумева да клуб воде менаџери који знају како се долази до новца а не људи којима је једина квалификација клупска припадност, да послују као свако предузеће, да се понашају рационално.Трошиш колико имаш, за сваки кредит мораш имати покриће. Запошљаваш кога требаш, а не кога хоћеш или мораш. Леп пример се појавио ових дана у штампи, ФК Црвена звезда је у време када је била првак Европе имала 72 запослена, ако се у то рачунају и фудбалери. Данас их има око 200!
Дакле, амбиције и жеље су једно, али код планирања неопходна је реалност. Овако слабашни ми бисмо да се такмичимо са најјачим европским клубовима, који, узгред речено, функционишу потпуно другачије. Тамо, у Европи, један Глазгов Ренџерс, због финансијског колапса, пресељен је у четврту лигу. Немилосрдно! Можете ли замислити нас, у ситуацији да то задеси неког од "вечитих ривала"?
број коментара 1 пошаљи коментар
(среда, 13. мар 2013, 23:09)
Gagi [нерегистровани]

...

I dalje se najvise ulaze u fudbal, a fudbal nikada nije bio gori. Ima i drugih sportova u kojima iz godine u godinu na evropskoj i svetskoj sceni nasi sportisti postizu odlicne rezultate ali oni se samo potapsu po ramenu i to je to. A i stvar je u tome ko je sve direktor sportskih klubova i sportskih drustava. Kakve su njihove kvalifikacije za tu poziciju?