Спорт

Недељко Ковињало, уторак, 20. дец 2011

Прави пут

У мору талентованих фудбалера, кошаркаша, рукометаша, чије очи чежњиво гледају преко граница Србије, повремено се појави неко са обе ноге на земљи, спреман да спортско сазревање дочека у земљи матици.

          Наиме, ових дана талентовани везни фудбалер Рада Лука Миливојевић, упркос финансијски повољнијим понудама из иностранства, одлучио је да до 2015.године игра у Црвеној Звезди.

Паметна одлука, дугорочно гледано! Потврђују то и бројна искуства његових претходника, не само у фудбалу, који су поклекли пред првим иностраним понудама.

         Треба бити поштен па рећи да у овој сиромашној земљи није лако одолети таквом изазову, издржати притисак менаџера који желе што пре да дођу до зараде, настојања родитеља да се коначно наплати сва мука, па и разумљиве младалачке жеље да се преким путем сигне до афирмације. На руку им иду и прописи који клубове просто онемогућавају да их вежу на дужи период, ако то не желе и преостале три стране - играч, родитељи и менаџер.

         У таквој ситуацији, најчећше, кључ судбине је у рукама ових трећих. Из случаја Луке Миливојевића може пуно да се научи. Да је хтео његов менаџер и први човек Рада Ранко Стојић, Миливојевић не би видео Звездин дрес. Он је,међутим, занемарио нека ранија искуства са руководиоцима црвено - белих, тренутну платежну моћ нашег фудбалског великана и, краткорочно гледано, властити финансијски интерес. Један од првих наших менаџера са лиценцом ФИФЕ, један од ретких са завршеном тренерском школом у иностранству у својој бранши, показао је како би сви из његове професије требали да најпре воде рачуна о томе да свом клијенту обезбеде прави развојни пут, пут који ће омогућити да искористе све своје спортске потенцијале.

         Тиме би добили и млади спортисти, корист би имали и наши клубови, а на крају и националне селекције. Сетите се колико је наших талентованих спортиста из јуниорског узраста отишло у иностранство, а лако ћете се сетити имена оних који су успели да свој таленат у потпуности искажу ван граница наше земље. Какву минутажу у новим клубовима имају они што одоше последњих година, у фудбалу, кошарци, рукомету?

        Тврдим, менаџери су врло битан фактор! У нашој земљи намножили су се само тако. Иако је ФИФА питања лиценци пребацила на матичне савезе, желећи бољу и чвршћу контролу, испоставило се супротно. Менаџери ничу на све стране, па и код нас.Србија тренутно има 107 фудбалских менаџера са лиценцом и по томе је на 12. месту у свету. Истовремено у Србији има око 135 хиљада регистрованих фудбалера. Примера ради тај однос у Бразилу је 339 менаџера и 2,1 милион регистрованих играча, Немачка је регистровала 400 менаџера, Француска 281.

       Да би неко постао фудбалски менаџер са лиценцом неопходно је да положи тестове где је, између осталог, неопходно знање енглеског језика. Јавна је тајна да су се код нас у том друштву са лиценцом појавили и они којима ту није место. Како, може само да се нагађа. Но, тај проблем није само наша стварност. Ових дана полиција је покренула истрагу у Фудбалском савезу Немачке, да би се открило како је дошло до тога да се решења тестова за фудбалске менаџере продају за 2000 евра! Савез подржава полицију у истрази.

     Ово је само делић мозаика из фудбалских искустава, а у кошарци и рукомету није много боље. Свему томе свој допринос дају и медији помпезно најављујући сваки нови подвиг спортских  јањичара у одвођењу наших талената у бели свет. Ја сам изабрао супротно, истичући овај пример са почетка приче. Кориснији је за наш спорт.