Спорт

Друштво Култура Живот Спорт Слободан Шаренац* Милан Вуковић Недељко Ковињало Саша Микић Тијана Јевтић

Саша Микић, среда, 23. сеп 2009

Како се лоптало када сам ја био мали...

Када сам ја био мали сви смо много волели фудбал и сви смо навијали, углавном за Звезду и Партизан. Ишли смо на стадионе и бодрили сваки своје, мада доста неуко и неорганизовано, па су страни навијачи имали неупоредиво више шансе да живи напусте Београд него данас.

Наравно, стално смо се препуцавали ко је бољи, а богме, имало се  и материјала. Јер, када сам ја био мали Партизан је играо у финалу Купа шампиона против увек чувеног и моћног Реала.

После неколико година Звезда је тај Реал избацила на пенале у четвртфиналу Купа победника купова, а у реваншу у Београду чика Џаја је њиховог бека Камача слао по бурек, по јогурт, па по новине, и на крају по цигарете, које је делио раздраганој публици јер је непушач.

Затим је и Звезда играла у финалу, али Купа УЕФА, па је најзад узела и Куп шампиона и била клупски првак света.

Добро, јесте то тада било лако, јер данас нема лаких противника и данас сви играју фудбал, а онда су се тим спортом озбиљно бавили само Енглези, Французи, Италијани, Немци, Холанђани, Шпанци, Совјети и остала боранија.

Јесте, било је лако, али смо се ми, онако мали и наивни, много радовали и препуцавали ко је бољи.

Када сам ја био мали живели смо у затвореној земљи, па странци нису вршљали по нашим стадионима. Неко се лепо досетио да је боље да оставимао те Бразилце да на Копакабани продају сладолед. Јер, онима који су на Копакабани играли фудбал, никада на памет није ни пало да долазе овде. Тако је било и остало. Касније, дошле су само сладолеџије.

Али, пошто смо живели у „тамници народа", логично, ни наши играчи нису могли у иностранство кад им се ћефне, него тек када напуне 28 година. Онда су их, онако ислужене, пуштали да за сезону-две узму коју цркавицу.

И они, шта ће, тако ислужени и никакви, ишли су, па како се ко снађе.

А сналазили су се тако да и дан-данас када чика Џаја оде на Корзику, или чика Нена Бјековић у Ницу, сви хоће да их часте кафом и кроасанима и да се фотографишу са њима.

Када сам ја био мали сви смо знали да у Француској има неки клуб Тулуз, који тамо никада ништа није освојио. Ми смо мислили да је то њихова Слобода из Тузле.

А када би нашима запао неки тим са  Кипра у првом колу било ког Евро-купа (до другог кола Кипрани никада нису стизали), сви су се радовали гостовању - два дана купања и лакши тренинг!

Нису волели, додуше, север и оне разноразне викинге из Норвешке, Данске и слично, јер су у септембру морали да носе дебеле чарапе и дуге рукаве, а није било ни купања. Само оду и развале их, па кући!

Када сам ја био мали чуо сам један фудбалски виц. Иде овако:

Извесни тренер зовне телефоном селектора и каже:
     - Друже селекторе (тада смо се много дружили и зато смо сви били   „другови" и „другарице"), друже селекторе, помагај, молим те! Ови моји не могу да се саставе с лоптом, губе утакмице редом, не знам више шта нисам пробао на тренингу - џаба! Ништа не помаже...
     - Види, синко, очигледно мораш да кренеш од основних ствари. Практично, од почетка. Ево шта ћеш да урадиш. Узми једанаест бурића и постави их у формацију противничке екипе. Онда уигравај комбинације са својим играчима, лепо, полако, стрпљиво... Хајде, пробај сутра са бурићима, па ми се јави да видимо шта ћемо даље.
Сутрадан звони селектору телефон. Тренер грца:
     - Извините, друже селекторе, овај метод не ваља, дајте нешто
друго!
     - Како, бре, не ваља? Јеси ли урадио све како сам ти рекао?
     - Јесам!
     - И?
     - Изгубили смо од бурића са 3:1!

Када сам ја био мали много смо се смејали овом вицу. Готово да сам га заборавио, а сада га се сетим скоро сваке недеље. Нарочито викендом. И није ми више баш толико смешан.
То је сигурно зато што сам порастао, па, овако велики, јасно видим како је све отишло... у Хондурас, где је фудбал такође у невиђеној експанзији...

коментари

број коментара 22 | пошаљи коментар