Блог

Наташа Мијушковић, четвртак, 18. дец 2008

Вранић(и)

После најпоштенијег, угостили смо и најпаметнијег госта Дневника. Најплеменитији или, како их често називају, људи великог срца. Мало је. Пред њиховим делима остајем без речи. И ове, као и претходних 45 година, окупили су се у Београду захваљујући акцији Вечерњих Новости. Жири, као и увек, на мукама.

Да ли издвојити породицу Видовић из Козарске Дубице која је поклонила органе страдалог сина и тако спасила пет живота или припаднике Жандармерије који су купили стан породици погинулог колеге. Или - у времену у којем толико причамо о агресивном понашању деце - младићи који спасавају старицу из стана који гори, или можда основце из Прокупља који својој другарици с посебним потребама сваког дана показују да живот може да буде леп...

После Љубодрага Вранића из Крагујевца, који је нашао 50 хиљада франака и вратио их банци, упознала сам Милију Јелића из Радобића код Мионице. Има 14 година, али нема времена за фудбал, компјутерске игрице, "глуварење"... Мора се на њиву, око стоке, по кући, па у школу, ту су болесни отац и млађа сестра... Влада Јелић и Милија причали су уочи Дневника, да се "дете" не збуни у студију. Збунили смо се сви ми, с друге стране стакла, у режији. "Ти, засад, успеваш да издржиш све", каже Влада на крају. "Борим се да бих опстао", одговара Милија. Крај. И почетак...

 "Најпоштењачина године", Љубодраг Вранић, презива се исто као и лик који у серији "Мој рођак са села" игра Војин Ћетковић. Медији су ових дана нашироко писали о томе како лик потпуковника Вранића смета Хашком трибуналу па, самим тим, и властима у Србији. Кад не бисмо видели оно чега нема, а видели оно што је око нас, онда бисмо више пажње посвећивали, на пример, селу Вранић - у којем неки родитељи одбијају да њихова, "нормална" деца, уче под истим кровом с децом с посебним потребама.