Слободан Савић, понедељак, 22. апр 2013

Кратак животопис кловнова

Где смо били, шта смо радили или: да ли ће нас питати старост где нам је прошла младост?

Чак и у недовољно убедљивим и осредњим уметничким остварењима могуће је препознати нешто што је друштвено релевантно, што нас се тиче, што нас узнемирава и прожима извесном сетом и меланхолијом. Нешто што је важно и опомињуће не само за појединца, него и за заједницу.

Такав је случај и с представом »Плави анђео« (Театар Мадленијанум), насталој по мотивима романа »Професор Унрат« Хајнриха Мана, старијег брата много познатијег Томаса, по којем је својевремено снимљен први немачки звучни филм с фабулозном Марлен Дитрих у главној улози.

Упркос осредњости (драматургија, режија, поједина глумачка остварења...), сентиментална, мелодрамска прича о забрањеној љубави две »несхваћене уметничке душе«, захваљујући завршној поенти, и данас звучи актуелно, те нема сумње да ће имати своје гледаоце и поклонике. У средишту радње, која се одвија у Немачкој у освит национал-социјализма, су професор немачког језика, доктор наука Имануел Рат и звезда петпарачких водвиља и куплета Лола.

Укратко, приликом свог првог доласка у »опскурни« кабаре, у намери да своје ученике ухвати in flagranti тамо где им није место, професор најпре упознаје остарелог кловна Феликса. Запањен (згрожен?) његовом убогом судбином поставља му, отприлике, овакво питање: »Забога, човече, зар у тим годинама нисте нашли ништа паметније, корисније и достојанственије да радите«?


Не задуго, како то већ бива и у животу и у позоришту, професор ће се заљубити у фамозну певачицу. Човек који је читав живот посветио школи и науци, узорни грађанин пред пензијом, непоправљиви аскета и нежења, ступа у брак са женом »сумњивог« морала, губи посао у гимназији, друштвени углед и статус. Заљубљени, безбрижни, и сну подобни супружници живе неко време (кратко!) од његове уштеђевине.

Потом следи расплет, као у античким трагедијама и нововековним мелодрамама, јер све је ту: и трагични хибрис професоров, и забрањена љубав осуђена на пропаст, и морална непостојаност кафанске певачице и урушено достојанство дојучерашњег узорног грађанина. Новац и изврнути систем вредности, наравно, само убрзавају догађаје!

Пошто су потрошили сав професоров вишедеценијски мар, Лола, не без извесног беса и неверице, пита супруга: »Шта си ти уопште радио тридесет година, кад си успео да скупиш ову тричаву уштеђевину«!? Немајући куд, професор завршава у кафани као чистач и потрчко, потом преузима улогу кловна Феликса (који се, у међувремену, убио) и убрзо, од срамоте и понижења, умире на сцени. Лола срећу налази с његовим бившим учеником, сада уваженим сином уваженог конзула, истим оним дераном због чијих је »несташлука« Имануел Рат својевремено први пут ушао код »Плавог анђела«.

Знам да живот није ни роман ни позоришна представа. Ипак, колико се професора, инжењера, лекара и осталих припадника непостојеће средње класе у земљи Србијици, али и на брдовитом Балкану и диљем земљиног шара, који никада нису учинили ни најмањи хибрис, ни на послу ни у кафани, данас пита где су били и шта су радили последњих тридесет година? Најзад, шта ће под старост одговорити себи, својој деци или унуцима, на питање »где је им је и како прошла младост (читај живот)«, а већини је живот прошао у поштеном, савесном раду и ишчекивању светлије будућности.

Уштеђевине нема (ако је и било!), остарели и истрошени кловнови одавно више нису на цени, а на бироу за незапослене кловнове нема посла ни за ове много млађе и лепше! Уосталом, ко је још на овом свету проживео век ипо у здрављу и раду, као што јесте Пантелија Топаловић, а да је нешто поштено стекао за себе и потомке?

број коментара 0 пошаљи коментар