Култура

Анђелка Роксандић, среда, 25. јан 2012

Јесте ли ИКАД...?

Пролазим скоро свакодневно поред билборда на којем пише: „Најбоља икад!" Често можемо чути да се „број запослених и пензионисаних у Србији приближио више него икада". Чак је и „геополитичка позиција Анкаре сложенија него икад". А да је он један од најбољих играча „икад", то већ знамо. („И ако се врати, ако га желимо најбољег икада – онда му треба дати екипу.") А колико пута дневно чујете „најбољу песму икад"? Верујем, бар три пута у току дана.

Реченице у којима „икад" стоји на крају настале су по узору на оне у енглеском језику где се за неки филм може рећи: „Тhe best movie ever". У енглеском, то је океј, али када се реченица преводи буквално и то остави и у верзији на српском звучи рогобатно.

Занемаримо сексуалне конотације коју (скоро) свака реклама има, већ да се позабавимо чистим српским језиком. Требало би рећи, у духу српског: „Најбоља (батерија) која је икад направљена", затим да „број запослених и пензионисаних никада није био ближи"; „Геополитичка позиција Анкаре никада није била сложенија"; „Он је један од најбољих играча који су играли у овом тиму", или: „Он је један од најбољих играча свих времена" („на свету"). („И ако се врати, ако желимо да буде најбољи него што је икада био...").

Видимо да су овакве реченице најчешће дуже од претходно наведених. То вероватно и јесте разлог зашто се „икада" употребљава без допуне и на крају реченице – да бисмо што брже рекли оно што желимо. Али, не заборaвите: „икада" је прилог за време и не може да стоји сам, већ је потребно, да би значење било потпуно, додати још информација. (Прилози су непроменљиве речи које најчешће одређују место, време, начин и узрок вршења радње у реченици.) Дакле, треба да постоји одређена радња да би употреба прилога имала смисла.

А вамa остављам да размислите да ли је нека песма најбоља коју сте „икада" чули, или је можда најбоља песма коју сте „у свом животу" чули.