Драгана Бошковић, петак, 08. авг 2014

На Тесписовим позоришним колима

Дан када је политичко позориште умрло у Мрдуши Доњој

Млади италијански редитељ,Лука Кортина, последњи је тумач Брешановог ремек дела (написано 1965).

У последњих неколико година, играње Брешанове „гротескне комедије", у којој, по партијском задатку, локални учитељ поново пише Шекспировог „Хамлета", да би био подобан власти, просто је метастазирало.После премијере,1971,у загребачком ИТДу, у режији Божидара Виолића, само у последњих неколико позоришних сезона га у Београду  поставља Желимир Орешковић, у Сомбору Кокан Младеновић, у Тузли Мустафа Надаревић, у Сарајеву Сулејман Купусовић, у Загребу Винко Брешан...

Позориште у позоришту је увек био добар начин да се радња комада и приватне судбине учесника интертекстуално протумаче.

Политичко позориште је, често, плеоназам. Политика је увек тема позоришта, сведочи најпознатији теоретичар овог ангажованог правца, Зигфрид Мелхингер.

У  представи изведеној на овогодишњем КоторАрту, има,нажалост, и савременог „офа", који је из дневне политике. Има и музике /Љупчо Константинов/, добро пласиране и одлично изведене.

Од времена Есхила, политика је, као повод и тиранија, господарила позоришном сценом. Мењали су се тирани, системи, аутори, редитељи, тумачи, опозиционари и критичари, али је позориште непогрешиво постављало тешка питања о томе, како /пре/живети, углавном без видљивог резултата, у смислу побољшања живота.

До данас, већ, ево, две ипо хиљаде година, позоришна драматургија се бори да се утемељи у „сада и овде", без обзира на то када се, заправо, догађа позоришни комад.

Но, редитељима је увек тесно.

У „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња" свега је по мери - и укрштања личних комунистичких судбина са страдањем данског краљевића, и партијске самовоље, којој је Шекспир анахрон и политички некоректан, и хедонизма, који иде увек упоредо са сиромаштвом. И зато је апсолутно непотребно било шта осавремењавати, као што се никада не мења  језик којим се говори у Далматинској Загори, примарно важан у овој игри.Све је јасно, и болно, и сјајно.

Глумци Црногорског народног позоришта, предвођени изузетним Симом Требјешанином, Данилом Челебићем, Драганом Дабовић, Стеваном Радусиновићем, оркестрираном су игром успоставили потпуну контролу не само над савременошћу Брешановог субверзивног текста о политикантима, сецикесама, лопурдама и манипулаторима, већ и над Фукујаминим „крајем историје".Нема се, дакле, куда даље.Конструисан или деконструисан, аристотеловски или постдрамски, класичан или постмодеран, театар ће увек стајати на емоцији, оној о којој мрдушки Хамлет говори у чувеном монологу „Или јеси, или ти га ниси..."

Недовољно заошијана, да би била ново читање  младог европског редитеља, ова „Представа Хамлета у Мрдуши Доњој" ставља тачку на насилну политизацију даљег тумачења.Она је, и са накаченим радио текстовима о овом времену политичког ријалитија, успоставила меру.И сценску, и идеолошку.

Ако треба закључак:политичко позориште се обраћа већини острашћених том бољком. Неполитичко позориште се тиче свих, и зато ће надживети све моде.
број коментара 0 пошаљи коментар