Култура

Драгана Бошковић, среда, 23. феб 2011

Бизарно

Драмски писац Жељко Хубач, један од саговорника Тање Петернек у ТВ серијалу „Живети као сав нормалан свет" је, тада побрао опште симпатије својом необичном судбином која је режирала да буде рођен у Тузли, а да га глумачко новинарски пар, Живка и Вили Хубач, усвоје, одгаје и оформе у врсног човека и талентованог писца.

Хубач је аутор који се, у свом драмском делу, бави граничним ситуацијама, преиспитује могућности најдубљих личних мотива људског бића, његову могућност да дела по правилима сопственог моралног кода, а да прихвати диктат околности у којима живи које га гурају преко ивице. Друштвено веома ангажован, овај аутор, који ради у Народном позоришту у Београду није имао много среће са постављањем својих комада на београдске сцене. Представе по Хубачевим текстовима су у Београд стизале одасвуд, увек изазивајући пажњу и хвале, али се ни данас не могу видети на велеградском репетроару, што је, можда, највећа бизарност у поплави других са којима и у којима живимо.

„Бизарно" је наслов који Жељко Хубач даје својој награђиваној позоришној драми, толико уроњеној у живот, да би, сигурна сам, била одличан ТВ филм, без много интервенција. Ова драма има све одлике ТВ медија - она је чудесан, „бизаран" свет обичног живота. Неки млади транзициони свет, док треште трубачи, или „Шарло акробата" новоталасно музицира, покушава да преживи катастрофу сопственог живота, мењајући моралне принципе за тренутак задовољства или преживљавања. И, јасно је, не успева у томе.

Босанско народно позориште из Зенице, гостовало је недавно на сцени Народног позоришта у Београду, са праизведбом ове Хубачеве драме. Она је овенчана већ, како Стеријином наградом на Конкурсу за драмски текст, тако и највећом наградом за исто то на последњим Сусретима позоришта Босне и Херцеговине, у Брчком. И опет једна „бизарност": Жељко Хубач је савремени босанскохерцеговачки писац!

Нема, заиста, никаквог разлога да не буде. По рођењу припада овом миљеу, а ако тако жели, и по опредељењу. Као младог човека и писца, упознали смо га као Лесковчанина, а већ десетинама година га знамо као Београђанина. Хубач је грађанин (овог) света, по темама о којима пише. Драма „Бизарно", која је смештена догађањем у Београд, је босанскохерцеговачка тема, колико и свачија, ништа мање не боли тамо, него овде.

Зенички театар се подухватио тумачења Хубачевог гротескног, слојевитог текста са великим жаром и уз помоћ изузетног бугарског редитеља, поузданог тумача Хубачевих драма, Петра Каукова. На симултаној сцени, која се гледаоцу, постављеном на позоришну ротацију, отвара пред очима у сваком окрету трибина, свој живот живе, док га живе, млади јунаци, свако за себе спреман да га прекине у истом тренутку - из суцидних намера, или угрожен изабраним начином живота. Овај живот на самој ивици је бизарност о којој Хубач проговара. Ђиђа и Мартин се срећу на једном равном београдском крову, где први жели да оконча свој живот, а други да се докопа сакривене кесе са хероином. Кад се у то укључе Воја и жене, настаје природно окружење за насиље и смрт. Све уз музику трубача коју чују Мајда, Милан и Саша који као да троугао, који није довољно смртоносан, примају у своју игру Ричија и Ксенију, позване да потпомогну трагедији. Исти је солитер у питању, следећа смрт се спрема.

„Шарло акробата" свира и у кафићу, у приземљу солитера, Ива чека ретке госте, а стиже јој Бикса, бодигард моћног клинца Дејана, бившег Ивиног „спонзора", који долази да „овери" посед, са новом девојком. Елем, паук му однесе „чирокија", настане катастрофа, у којој интервенише и високи државни функционер, долази млади полицајац, невичан градској хијерархији - катастрофа је, опет, на помолу. Једна смрт у кафићу, а на „чирокија" пада киша самоубица.

Жељко Хубач је радњу сажео на „јединство места и времена", показујући колико је мало (просторно, временски, судбински) потребно да се догоди катаклизма. Овде, код нас, и шире, на сваком сантиметру, у сваком тренутку, свакоме! Спретним, диференцираним дијалогом, радњом у којој свако трпи своју муку стомаком и кожом, док не „прсне", препознатљивим ликовима и простудираним менталитетом, писац нас уводи у свет бизарности које су то само зато што се тиме алудира на стварност која би морала да буде супротност у свему.

Нама није бизарно. Ништа бизарније од свакодневних вести које стижу.

Зенички театар је предузео сложен захват, постављајући „Бизарно" на своју (многоструку) сцену. Са помало неуједначеним глумачким резултатима (бар овде, овом приликом, на гостовању), часно представљајући младу генерацију својих врло занимљивих глумаца, ово позориште са високим рејтингом у бившој домовини је показало слух и моћ да протумачи бол и страх, очај генерације која се нашла у процепу историјске Атлантиде.

Ово, прво гостовање Босанског народног позоришта из Зенице нам је дало срећну могућност да видимо одличан драмски текст Жељка Хубача(који је постао и наше ТВ лице), моћан глумачки ансамбл, инвентивну режију Петра Каукова, нов начин да се постави и гледа позоришни комад...

Ко не би волео да ово види  као ТВ филм?