Култура

Драгана Бошковић, уторак, 06. апр 2010

Пљување и певање

Комедија боли.

Ако није „преобучена трагедија", комедија нема никакав значај. Хитро се претвори у јефтину будалаштину, којој се светина смеје, несвесна чињенице да се сама себи подсмева.  Е, а када је у питању само за један зубац померена драма, погледана из  комичног угла, онда комедија одзвања, узнемирава, траје.  "Заболео ме стомак од смеха", каже се, не случајно.

Комедија „Певај, брате", једног од најквалитетнијих комедиографа данас, Стевана Копривице, заслужено је, на последњем Фестивалу комедије у Јагодини,  проглашена за најсмешнију, и од публике, и од чланова стручног  жирија, поневши најлепшу и највреднију награду,  са именом Јованче Мицића, Нушићевог незаборавног  Јагодинца.

Поруку, коју је бившој домовини послао Горан Бреговић, да „ко не слуша песму, слушаће олују", екипа урнебесне музичке комедије „Певај, брате" умеће у тачну и истиниту сторију о три искључива музичара, хевиметалцу ( Милан Калинић), поп певачу (Андрија Милошевић) и хип-хоперу (Милан Васић), који се срећу у студију једног од њих - и то је довољно за рат до истребљења. Повод, да су се термини преклопили, само је пародична метафора у којој се препознаје онај „кратак фитиљ", који је учинио да YU простор експлодира у крваве парчиће.

Стеван Копривица, као обично, у невероватно духовиту комедију смешта врло озбиљне поруке, за оне који  знају  да „слушају  песму". Најмлађи од музичара, Урош Џемић, уметничко име У Џеил, она је генерација која је лепоту морала да тражи у панк инверзији, трудећи се да негира све што јој је потребно, до бола. Милан Васић, као хип-хопер, редитељски је избор  који  је, данас, у нашем глумишту, непоновљив. Овај млади глумац има огроман распон средстава којима се служи, као играчкама, у тешкој уметности глуме. Моћно влада тоновима расположења и сентименталности, што је већ виђено у многим његовим улогама. У „Певај,брате" је показао да и у „племенитом булевару", што би био жанр ове представе, може да изгради лик, који се тешко заборавља, а дуго боли.

Андрија Милошевић, данас врло популаран глумац, играјући свог Марјана Девића, поп звезду, која не бира средства, а успех измиче, поновио је оно што дуго већ његова публика о њему зна. Овога пута, на сцени театра „Култ", пронео је кроз комедију метафору еx YУ простора, у малом: човека који  је бивши, посустао, лош у избору, остао  „на сувом",  а други га претекли...Завидљив, на ивици егзистенције, уме да чује туђу муку, али му је сопствена преча...

Милан Калинић, као хевиметалац  Горан Ћирковић, звани Фајта, који има мали, али добар студио за снимање звука, увео нас је у ову наоко шаљиву причу и френетично извео из ње. Драмска улога му је била да „унпрофорише" и, при том, јасно, отме за себе што више.

Славенко Салетовић, један од најуспешнијих мејкера позоришне комедије код нас, умео је да дозира традиционални дерт, да га успорава, смирује и даје  му шансе да пропусти осећање не само кроз речи песме. Салетовићеви јунаци су увек живи људи, и зато их публика воли.

Најзад, они који  агитују  у борби између музичких жанрова и поетике коју представљају, заједно са милионима који у њој уживају, могу и тако да се учитају у овај спретан позоришни комад. Али, осим што је идеални избор сваког селектора јагодинских Дана комедије, јер има све особине добре националне драме, ова представа је и школа за све екстремисте, да се виде, катарзично, у пуној величини ( и при пуном гасу), да препознају гротеску лажне величине, умишљеног  значаја, традиционалне српске разметљивости и некритичности која је многе од нас коштала губитка родитеља, браће, пријатеља...Домовине.

Представа као „Певај,брате" неопходна је српском позоришту.

Она на комичан, музички начин, варира трагичне узроке раскола, свих и свакаквих.