Владимир Банић, субота, 25. мај 2013

У Шведској немири. Здраво!

Као посинак у богатој породици, који ипак живи у помоћној згради, млади Ирачанин, Сомалијац, а што не и Србин, хвата циглу и гађа у прозоре иза којих једу његови богати усвојитељи, али са својом дечицом.

Свако ко је носио црвену мараму и капу Титовку сећа се ове чувене реплике Топ листе надреалиста.

Швеђани притиснути економском кризом емигрирају у СФР Југославију и ухлебљење налазе у посластичарници Јахорина код Шефћета Хаљимија и његова два сина Џеј-Ар Хаљимија и другогзаборавиосамкакосезове.

Спрдањем на тадашњи економски систем Југе и сталне стабилизације, Неле и другари нису ни сањали да ће још једном по-ко-зна-који-пут испасти визионари.

Само, посластичарница Јахорина ко зна да ли постоји, а Швеђани не иду у Југу јер је више нема, већ у комшијску Норвешку. Норвежани се сладе гледајући их као јефтину радну снагу јер су их џа Швеђани, џа Данци, држали под окупацијом пар векова, као нас драге нам Османлије.

Сада шведска деца, сваког лета, а неретко и о зими, шамарају тањире у ресторанима или врте ајнцерима у кафићима по Ослу.

А, шта са немирима? ’’Откуд они у Елдораду?’’, ’’Шта то раде проклети имигранти?’’ укратко наслови су који се могу читати по штампи.

Прво, Шведска више није Елдорадо. Бар не за остатак Западне Европе. За нас нажалост још увек је. Друго, немире не праве имигранти. Већина су власници шведског пасоша, личног броја, могућности на бесплатно школовање и здравствену заштиту... Па добро, питаће се човек, шта заправо хоће?

Хоће да буду Швеђани. Суштински.

Хоће да кад траже посао или стан то што траже не добије испред њих  неко само због тога што је плавокос и плавоок.  Једна бројних ТВ емисија о дискриминацији је показала да ако се представите као Абдул за вас неће бити места у појединим насељима. Ипак, ако позовете агенцију само пет минута касније и кажете: ’’Овде Петер, има ли у том насељу каква гајба за мене,’’ певљиви глас са друге стране одгвориће потврдно.

Да се не лажемо, такав однос се могао трпети пре пада БДП и пре смањења социјалне помоћи.  Многи су га злоупотребљавали примајући пар хиљада круна социјале и притом радили на црно. Ма милина. Буде и за викендицу и за гипсане лавове.

Ипак, економија Шведске више не може да се избори са тиме да 110.000 старијих од 18 година живи од социјале. Ако се узме у обзир да се за многе издваја сума за издржавање вишечлане породице, лако се може доћи до рачунице од пола милиона који звецкају празним тањиром. У кризи почињу ускраћивања, умањивања и бес оних који мисле да заслужују више од ’’Шведског сна.’’

Тај бес најтеже могу да сакрију они који имају најмање самоконтроле - најмлађи. Често добровољно гетоизирани у ’’социјална’’ насеља чија имена сада читате у штампи као што су Тенста, Ринкеби, Хусби и Норшбори, деца са капуљачама традиционално сваке године запале по неку школу или вртић у свом насељу.

Зашто школу, питаће се многи. Па зато што је школа државна, а они некако не могу да прихвате да је Шведска њихова држава. Гледајући родитеље чистаче, таксисте и собарице клинци виде себе за 10 година. И та слика им се нимало не допада.

Као посинак у богатој породици, који ипак живи у помоћној згради, млади Ирачанин, Сомалијац, а што не и Србин, хвата циглу и гађа у прозоре иза којих једу његови богати усвојитељи, али са својом дечицом.

Зна да није јачи, јер ће изаћи батлер и издеветати га. Али, он и неће да се бије - хоће само да привуче пажњу.

Да ли ће се, како неки кажу, бумеранг доброчинства вратити Шведској у главу, зависи искључиво од тога колико ће брзо ова земља изаћи из економске кризе.

Ипак, наивно би било сматрати да ће само то залечити ране и зацелити јаз направљен одавно.

Свеобухватна унутрашња реформа земље, коју после Србије највише волим, преко је потребна за опстанак те државе као такве. Државе која ће вас примити, обући и нахранити ако је у вашој рат - јер такав закон негује вековима, која ће вам свуда обезбедити рампу ако сте инвалид или негу ако сте стари и беспомоћни.

Све док насеља не буду потпуно хетерогена, послови без староседелачке резервације, а будућност досељеничке деце мање зацртана, то се неће десити.

Једно је сигурно, у међувремену, јачаће шведски националисти. Парламентарна ’Сверије демократерна’’ је далеко мање демократских начела него што јој име каже. Укратко, историјска је наследница партије нацистичке провинијенције која је дрмала Шведском током Другог светског рата. А, страх од неких тамо вандала дошљака је диван разлог да јој се приђе у што већем броју.

Зато ваш коментатор дозвољава себи да исправи Надреалисте: У Шведској немири. До скорог виђења!

 

број коментара 1 пошаљи коментар
(понедељак, 10. јун 2013, 14:02)
anonymous [нерегистровани]

rasizam

Živim u Švedskoj oko 6 godina i tvrdim da sam ovde prvi put osetio šta je rasizam, nacizam i diskriminacija.Aparthejd iza zavese koja se polako popdiže.