Биљана Јовичић, недеља, 09. јун 2013

Људи говоре

Како смо заборавили да ловимо поглед у просторији и где је нестала она прича без иједне изговорене речи...

Јесмо ли заборавили да разговарамо, да читамо оне  невербарлне сигнале на које смо увек и правовремено реаговали као мали, јесмо ли неми на том универзалном језику с којим се срећемо свакодневно.

Да ли шалтерска службеница која види узнемирено, ознојано лице, руке које грозничаво траже по фасцикли заправо не разуме слика пред собом. 

Да ли жртва која моли свог мучитеља са свим порукама на лицу да то не чини заправо говори језиком који он не разуме и па зато он наставља да на њој лечи све оно што га боли од детињства?

Некада је таква комуникација једино што људи имају а малобројним сведоцима таквих разговора који умеју да гледају или траже такве скривене поруке то значи буђење из механичке свакодневнице.

Такви ретки разговори промичу нам свакодневно, ето на пример и на улици, у градском превозу, у зградама факултета свуда где, како би то Растко Петровић рекао „Људи говоре“…

У магновењу неких мутних времена, непримерених околности поштеном човеку, али и околностима у којима пливају они који чврстих оквира како моралних тако и физичких немају.

У таквим временима десио се он, Арапин, ценим из Туниса јер то сам чула да помиње на лошем енглеском језику, она плавоока Земунка жедна пажње и нежености. Говорио је тихо, с паузама као да се тек сада срећу, и као да сутра не постоји, говорио је о Београду, док је аутобус хитао ка Земуну и гледао је у оно што ми иначе не виђамо. Она опијена пажњом наслонила се на његово раме.

Уз чуђење збуњене и збијене аутобуске публике, Арапина није било срамота да запева, нешто на арапском. Деловалао је као интимна песма, с личнном посветом а заправо то су могли бити и стихови неког арапског народњака, у доба параноје страхујем да је то могло бити и нешто увредљиво, тако је деловало док нисам приметила на који начин и са колико топлине он њу гледа. Та топлина иста је на свим језицима.

Његов поглед је говорио више од речи које његов енглески није могао да савлада, тако су заправо очи говориле језиком који књижевност и било која светска граматика не познају.

Другим речима  микросветови ипак постоје упркос кризи, упркос неизвесности, упркос тачки планете на којој смо некога видели убеђени да гледамо у фантазију. Микросветови са микројезицима пркосе свим правилима, баш онако као што и у математици сваки изузетак пркоси и потврђује оно што је записано, онако како заправо људи говоре.

број коментара 2 пошаљи коментар
(понедељак, 15. јул 2013, 23:23)
Mirjana [нерегистровани]

O jeziku pogleda, izraza lica, boji lica

Zanimljiv tekst, koji nas potseća da sagovornika dok slušamo, podjednako pažljivo i gledamo, da bi do kraja spoznali šta oseća i misli dok mu reči izviru iz usta.

(недеља, 21. јул 2013, 10:26)
anonymous [нерегистровани]

Kako ovo komentarisati?

Nedavno me pozva prijatelj da mu nesto pomognem u jednom poslu koji se odvijao u supi ne farmi jednog Sapcanina. Poceo sam posao ali mi srce poce cepati panicna i iskonska dreka ustrasenog bica. Ne izdrazah.
Podjoh da pogledam i videh poodraslog jarcica
zatvorenog u prikolici. Kad me ugleda prestade da dreci pun nade u spas koji se ogledao samo u njegovim ocima.Neodoljiva nada.
Ne izdrazah pogled vec se vratih na posao a jarcic nastavi da dreci jos beznadeznije i tuznije. Posle jednog sata pojavise se gazde, otac i sin. Sin ogroman, oko dva metra, debeo i mesnat nosio je izlizan kuhinjski noz. Zacuo sam samrtni ropac preklanog jarcica.
Danas, ljudi ubijau ljude na distanci.
Ne gledaju zrtvi u oci.
Amerikanci su u Avionu dovodili decu da im pokazu kako ubijaju Srbe. Bili su to samo krugovi koji pokazuju cilj. Nije bilo mrtvih ljudi i dece u centru toga cilja.Bila je to samo smrtonosna igra onih koji nece da gledaju ni da cuju govore zrtava.