Наташа Дракулић, уторак, 13. мај 2014

А на грани ко да нешто бруји

Поред много тога што нам је открио о нама самима, о нашој култури која је темељ његових незаборавних серија за децу (али и за одрасле како је сам увек истицао), Тимоти Џон Бајфорд открио нам је и Бањичку шуму. Захваљујући њему овај прави птичји резерват данас је предивно београдско шеталиште и РТС ће покренути иницијативу да се ова шума назове његовим именом.

Као девојчица, негде далеко и сад већ некад давно, откривам свет гледајући његове серије. Учим се животу лако и једноставно као што ми се у том тренутку и моје детињство чини лепим и једноставним. Не знам тада да ће то детињство једним ружним ратом бити прекинуто, да ћу морати да одрастем много пре него што је требало и зато ми је успомена на те тренутке када се на телевизији појави нека од препознатљивих шпица његових серија, још више постала драгоцена. Највише сам волела кад почиње «Полетарац».

Чудним путевима живота који су се понекад чинили и претешки и унапред изгубљени али све је то живот и нема ништа ново под сунцем, ни муке ни проблема који се не могу превазићи чак ни кад тако не изгледа, Бог ми је дао прилику не само да упознам тог човека већ да имам привилегију јер је то заиста била привилегија, и да учим од њега и да радимо заједно. Упијала сам као сунђер сваку његову причу, посебно детаље како су настајале и снимане те серије које сам толико волела, савете како се ради са децом, сваку реч. Богатсво које ми донео у личном смислу је непроцењиво, поред посла, научила сам да је сваки дан поклон, сваки тренутак драгоцен јер ма какве ми свакодневне проблеме имали (а ко их нема у данашње време) кад вас неко ко је тешко и неизлечиво болестан упита како сте, ви не смете да будете лоше. Немате права пред његовом срећом што је и тог дана имао прилику да дочека свитање, пожели добро јутро онима које воли, види боју неба за тај дан и уради још нешто корисно. Тимоти Бајфорд био је оличење животне енергије и снаге која је померала границе свега замисливог. Његово дело донеће му незаборав а мени је најжалије његових малих унука којима он лично неће донети толико радости које је донео маси деце ове нам и бивше земље, деци деце и сад већ и деци њихове деце. Какве би тек приче ти унуци, привилеговани тиме што су његови и што могу на његовом колену да цупкају, од човека који је о деци знао све, могли да чују.. То ми је најжалије.

Ја сам највише волела причу о славујима који се у априлу враћају у наше крајеве, о песми мужјака који први стигну па онда тако дозивају своје женке. Њихова песма утихне кад се излегу јаја и гаје младунци да се не привуку непријатељи и чује се тек понекад, обично ноћу па се човек после пита да ли ју је и стварно чуо или му се због ноћи само причинило.. И онда мислимо да су већ отишли у неке боље, топлије крајеве а они су у ствари ту. Као што ће и он бити.

Одбијам да мислим другачије.

И кад ова киша престане, кренућу у Бањичку, надам се ускоро и Бајфордову шуму, да поново чујем ту песму.

број коментара 0 пошаљи коментар