Друштво

Горислав Папић, понедељак, 13. феб 2012

Волим снег и радо га се сећам

Лука Бојовић, је л` то онај наш, што је умарширао у Валенсију кад је Валенсијана добила независност? Не, то онај што је држао зоолошки врт у центру града, тамо где је сада шопинг мол Калиш

Што ја волим снег. Али не у својој кући. И не у Београду. Али, овај снег ћу да заволим. Јер, није ово обичан снег. Онај који пада сваке године. Не, ово је славан снег, следеће године он неће бити лањски снег. Биће још већи него ове године. И из године у године само ће расти. И ја са њим.

13. фебруар 2022, кафана Дурмитор, центар града, преко пута општине Нови Београд, на столу овал са телетином, око њега флаше пива и некакве справе које личе на мобилне телефоне, изнад стола расправа о арапској јесени, дискутује се о томе ко је поново ујединио Судан и поставио нове лидере по северу Африке, Кина или грађани Либије, Марока, Алжира.

Млађи колега већ зајапурен, гледа на сат, жени је рекао да ће да дође одмах после посла па покушава да тривијалностима заустави дебату:

"Једва сам јутрос откопао ауто на паркингу. Ти Африканци можда имају Кину над главом али бар немају овај снег".

"Шта немају?", искуство је на цени у кафани увек било, "Шта немају", још једном питам, мешавином подсмеха и осионости у гласу.

Колега по глави премотава шта је то рекао, попило се, да му шта није излетело и промуцава: ссснееегаа.

"Ха", руком му кажем:  седи ди си, ни за ди си ниси, "ти ово зовеш снегом? Знаш ти шта је снег; пре 10 година је био снег, ја живео на другом спрату, отворим прозор, извадим санке спустим се до паркинга, тражим ауто, је л ово мој, није, то је контејнер".

13.фебруар 2042, редакцијски састанак, 11 ујутро, гледамо се преко монитора и дебатујемо о данашњим догађајима.

Млада колегиница помену да су кандидати за градоначелника Удовичић и Вучић требали да обилазе приградске општине Делвидек и Бечкерек али да ће да вероватно одложе своје промоције због снега.

"Да, било би то паметно, да се ти људи који свакако имају несрећу да живе на ободу града не смрзавају", закључи колега Пајкић.

"Ма да, свакако се смрзавају док чекају градски превоз, доста су стајали и беспомоћно чекали док, прошлог месеца није прорадио бус плус", подржа га колега Влаховић.

Неко је већ био кренуо да дроби да су политичари постали одговорнији али већ од беса нисам могао да слушам.

"Какве су нам то секе персе од политичара", изговорио сам а њих четвoро ми је сигнализирало да на тач скрину укључим микрофон.

"Они ово рачунају у хладноћу, они ово рачунају у снег, они ово рачунају у политичаре. Па знаш ти шта је овај Вучић за оног Вучића што се кандидовао трећи пут за градоначелника 2012. Европејац!

Па тај је, бре кад је снег у Београду затрпао онај мост у Ђилас Вегасу држао конференцију за медије испред Владе Србије и на минус 39 питао је ко је у влади одржавао контакт са Луком Бојовићем у Валенсији"?

"Лука Бојовић, је л` то онај наш, што је умарширао у Валенсију кад је Валенсијана добила независност", упитао је колега који ми је некако искључио микрофон и због кога се нисам чуо.

Док сам тражио дугме да се поново укључим, неко му је одговорио да је то онај што је држао зоолошки врт у центру града тамо где је сада шопинг мол Калиш.

Нисам имао живаца да им објашњавам кад сам већ нашао дугме да поново само ја говорим, већ сам наставио: "А нисам знао ни да је тај Удовичић тако мекан, знате какав је то играч био, кад је Црногорцима дао гол у финалу Европског првенства..."

Наставио сам да причам али су ми опет искључили микрофон, један је ваљда питао чиме се то Вања бавио пре него што је постао политичар, један мало млађи од мене му је рекао ватерполом, онда је неко питао шта је то ватерполо, људи моји као да је тај спорт укинут пре сто а не пре 20 година, нико га се не сећа, онда је ваљда млади уредник рекао да он добро зна шта је био тај ватерполо а да није баш сигуран шта су Црногорци...

Међутим, некако сам поново укључио микрофон и наставио:

"А те зиме, када су снегови прекрили све мостове, и онај кинески у центру града, седео сам у стану, нико није могао да изађе напоље кад  неко позвони на врата. Размишљао сам да ли да отворим, мислио сам опет они смарачи са првог и другог спрата долазе да дишу јер је снег нападао све до мог прозора, а ја сам живео на трећем спрату кад оно..."

"Јети са женом. Протрљах очи, ови се стресу, кад није Јети него Шапић, још мало се овај стресе, изгледа је био напољу, кад оно није ни Шапић, ма шта вам и причам не сећате се ви ни градоначелника Шапића, него неки човек његових габарита..."

"И, шта је хтео тај чувени градоначелник, Пешић, Шапић, како рече?"

"Шапић, ма није Шапић, само је личио на њега, заборавите сад Шапића, него двоје људи дошло, по том снегу и минусу да питају шта мислим о Ђиласу? И да ли ћу ја на листићу заокружити Ђиласа за градоначелника?"

Видим с оне стране монитора већ се смеју, он је гласао на онај старински начин, оловком и заокруживањем и кроз смех ме питају па шта сам рекао за тог Ђиласа.

А ја укључим микрофон и насмејем се, е нећу сад да вам кажем, а да сам знао какви ће политичари данас доћи, другчије бих тада казао, рекао бих и неку лепу реч тим људима који су за свог градоначелника лопатом као Мемедовић крчили пртину да би стигли до моје зграде, не бих био онако груб...

13. фебруар 2062: Рођендан моје сестре Милане. На њену идеју обоје водимо унуке у Бор. Имамо бесплатан бус плус па нам није тешко да променимо три превоза да дођемо до старог рудника где је сада најближи зоолошки врт да покажемо унуцима како се мачке понашају у фебруару...

Неко помену да некад, кад смо ми били млади, да су мачке биле по улицама и да је у ово доба годинe падао и снег.

"Снег, не знате ви шта је снег", таман узех ваздух кад ме прекидоше, знамо, чули смо сто пута твоју причу о великом снегу 2012...