Друштво

Друштво Горислав Папић* Зоран Станојевић* Наташа Мијушковић* Биљана Јовичић Бојан Бркић Владимир Банић Ивана Миљковић Иванка Радовић Наташа Дракулић Наташа Миљковић Ненад Љ. Стефановић Култура Живот Спорт

Зоран Станојевић, среда, 11. авг 2010

Нећу, нећу, дијаманте

Каква је корист од естрадизације суђења за ратне злочине

Шта знате о грађанском рату у Сијери Леоне?

Не много, претпостављам.

Ах, да, то је оно са Наоми Кембел, Мијом Фароу и дијамантима које је некој од њих, ваљда Наоми, поклонио неки председник, ваљда Либерије, Чарлс Тејлор.

А да то није пријавио властима Јужне Африке где је поседовање сирових дијаманата забрањено.

Тако да су сви они прекршили закон и зато се том Тејлору суди у Хагу.

А ове су сведоци док се не утврди ко је коме шта поклањао и ко је ту кога познавао и ко се коме на некој вечери удварао.

Овако би могао да изгледа поглед на тај грађански рат и то не из угла просечног грађанина, већ рецимо неког студента историје, барем ако је судити по овом истраживању.

Јер светска јавност заинтересовала се за ово суђење тек када су се на њему појавиле светски позната манекенка и глумица.

Сви велики медији у чију се мудрост ми из малих и неслободних земаља кунемо, детаљно су преносили шта је ко коме и када рекао, где су дијаманти и како су изгледали и да ли је Наоми Кембел знала шта је добила и од кога.

Сатима, данима, пуне странице и кајрони за брејкинг њуз у обиму које ово суђење никада до сада није добило.

Можда претерујем, можда је заиста важно да се утврди да ли се Чарлс Тејлор наоколо разметао дијамантима, мало их делио манекенкама, а мало њима плаћао услуге разбојничких паравојски како би се непобитно утврдила његова веза са злочинима.

Мене, међутим, буни систем вредности који смо успоставили (цео свет па и ми у Србији) показујући ванредно интересовање за ово суђење тек када се у судници појавила мало прецвала, али још увек прелепа Наоми.

Да ли је то, заиста, сврха јавног суђења за ратне злочине?

Да ли је циљ да ту причу запамтимо по неколико сирових каменчића, а можда и неким већим који се затурио, готово као једну непријатност, епизоду која ће вероватно добиии цеееооооо један пасус у биографијама две познате жене на Википедији?

Оно по чему ја, сасвим случајно, памтим овај рат је прича мог пријатеља који је у Сијера Леоне ишао након рата као дечији психолог, да ради са децом војницима на њиховом повратку у родна места, у сопствене породице.

Наравно да треба радити са децом на повратку, ако су им  породице побијене, сложићемо се сви.

Али деца војници у Сијера Леонеу регрутована су на бруталан начин. Разбојничке паравојске упале би у село, одабрале неколико дечака од седам до петнаест година и онда их натерали да побију чланове своје породице, браћу, ујаке, очеве. Потом би дечаке повели са собом, шокиране, социјално дезоријентисане.

Ко је убио свог најближег, не пита много када му се каже да убије неког кога први пут види.

У тим годинама страх је другачији, бојиш се мрака, духова, крупнијих дечака, батина, али се уопште не бојиш смрти јер не можеш ни да је појмиш.

Неустрашив и немилосрдан, дакле идеалан војник за прљави грађански рат.

Нема везе што је само један мали дечак, истргнут из сопственог детињства.

Да сам ја нетко, баталио бих извештавање са сведочења глумице и манекенке, а све вести бих почео сведочењем те деце, сада вероватно младића, који се суочавају са својом савешћу која ниче отприлике када и брада.

То мора да је болно и страшно.

Али не пуни трач рубрике, а то је оног од чега се живи и то су, биће, закључили и медији и судије у Хагу које је и саме затекла планетарна слава, као што се дешава када се на фотографији случајно затекнете у близини неке естрадне  звезде.

„Бако", чујем како унуци питају председавајућу судију Џулију Себутинде, „јеси ли ти ово на слици са Наоми Кембел? Видела си је, оно, уживо? Каква је?"

А судија Себутинде у недоумици је да ли да их импресионира детаљима о Наоми из суднице које је видела само она са свог места или да им објасни да то није најважније и да треба да знају да се тамо судило за нешто много страшније.

Јесмо ли сви ми, заиста, њени хипотетички унуци које занима трач и фасцинира естрада и за које су стотине хиљада мртвих и уништених живота смарачина?

Ако је за неку утеху свој тој деци ратницима (како смо их назвали) и њиховим породицама, Мији Фароу можемо бити захвални што се пре доста година развела од Вудија Алена.

Да није, и он би био присутан на тој вечери.

А онда би и сам био позван да сведочи пред истим судом.

Што би једну језиву и трагичну причу окренуло на водвиљ, мада рекордне гледаности.

коментари

број коментара 19 | пошаљи коментар