Ђуричко: Збогом школо, нисам те ни вол'о

Иако му је од узбуђења зујало у ушима, релативно лако је прошао пријемни за Драмски студио Радио Београда који је водио Мика Алексић. И тако мали био је свестан да се дешава нешто велико и важно. Пробе у Студију му нису пале тешко, али га је шокирао полазак у први разред.

– Сећам се шока првог разреда основне школе, уопште тог поласка у школу. Сад одједном морам да седим у клупи и то ме је потпуно сломило. Некако сам више хтео да идем напоље, у двориште. Онда је мој следећи тако преломни тренутак био пријемни за средњу школу. Ја сам био прва генерација кад је усмерено образовање укинуто. Било је шокантно. Кренуле су већ неке брошуре по школи, шта ћеш да будеш, изабери свој живот, своју професију. Мени се чинило некако да то није фер. Сад сам ја осми разред, а морам да одаберем заувек шта ћу да будем. Мислим да прво не може човек да одабере шта ће да буде у том тренутку. Чини ми се да неком касније дође та врста избора или му просто треба више времена да покуша неке ствари, па да онда одреди ја ћу бити ово.

– Ја сам се бавио глумом. Двапут недељно сам редовно ишао у Радио Београд да радим радио драме. Онда смо ишли једном недељно у Телевизију (РТБ), горе у Кошутњак или на Сајам да радимо неку дечју емисију. Тако да сам ја то радио. Али некако баш те брига да сад ти бираш професију, човече Божији, ти бираш средњу школу. Нисам то уопште повезивао, ја сад одаберем средњу школу, а то је ужасно нужно повезано са оним шта ћу ја да радим. Шта да радим? Ко ће да ради? Нећу ја да радим ништа. Хоћу да идем у средњу школу да будем шмекер (смех). У том смислу нисам то тако доживљавао, али сам осетио једну „паникицу“ да сад можеш да направиш и неки погрешан избор тог типа. И све оно што сам ја био лош ђак сад је стизало на наплату.

– Био сам врло добар ђак. У VII разреду сам чак био добар, јер сам тада открио све чари живота (смех). И у том смислу је сад одједном стигло на наплату. Ја не могу да идем у неке гимназије, ту шансе више није било толике. Могао сам да идем у Дрвну или у Бродарску школу, што је за мене било некако сувише грубо. И онда сам ја решио да идем у Дизајнерску. То је била прва опција. Опција број два је било у Дванаестој гимназији глумац-луткар, што је мој брат већ био уписао. Ал' ми се Дизајнерска некако више допадала јер ми се чинило да је мало озбиљнија. И онда сам ја кренуо да цртам, да сликам сваки дан. Отац ми је ту доста помогао тако што ми је рекао да не тупим много и ставио ми је нека два ћупа, ставио ми је ону таблу и рекао: „'Ајде, друже, ако хоћеш да црташ, онда ћеш да црташ“. Нема друге, ти мораш то да радиш сваки дан бар два, три пута дневно да би ти рука почела да црта. И то је фасцинантно како је понављање мајка учења. Заиста, временом цртајући ја сам све боље и боље цртао. Ја сам иначе добро цртао у школи, али то нема везе са тим шта је заправо било потребно за средњу школу.

– Сећам се тог пријемног. Ја сам отишао прво у Дванаесту. Ту сам знао да ће да ме приме одмах, и због брата и због тога што су моје оцене из основне школе биле врло пристојне за то шта се тражило за глумца-луткара. Знао сам да ме је моје искуство из Радио Београда већ квалификовало да сигурно могу да прођем тај технички део пријемног, али овде, за Дизајнерску, нисам био најсигурнији. Било је цртање, сликање, то је било врло стресно, морам признати. Завршио се пријемни и онда сам ушао у кола. Био је ту мој отац, он ме је довезао до школе. И седимо тако и кренула нека киша, они неки летњи, нагли пљускови. И нешто ми се стуштило, ја се сећам да сам ударио да плачем к'о киша. И тата ме гледа онако, тапше ме, „Добро, нема везе, сине, па, шта сад, паднеш, прођеш, па није то тако важно“. Али некако из те визуре наше кад треба да упишеш средњу школу, нама су говорили да је то сад крај, да је то заувек. Мислим да је просто живот много слободнији него што су нам предочили том приликом.

– И успео сам, примили су ме у Дизајнерску. Ја сам био пресрећан. Био сам индустријски дизајн и то сам сматрао неким новим почетком где ћу ја сад у једној школи која мене занима заиста да коначно покажем да није проблем био у мени, него је проблем био просто у садржају који мене није интересовао. А сад кад ме интересује садржај ја ћу бити добар ђак. Што је донекле било тачно. И заиста, цртање, сликање, сви ти технички предмети су мени ишли. Али ту се појавила нацртна геометрија, техничко цртање и ја сам некако осећао да моја природа и лењир нису компатибилни. Ја сам више за неки кривуљар. И ту сам се мало мучио, али је било дивно време.

– Међутим, опет после две, три године је кренуло да стиже, сад ћеш на факултет. Е, сад је стварно било ко преживи причаће. Ја сам некако онда схватио да просто немам довољно можда ни дара, нити интересовања или већ чега, да се заиста бавим дизајном или цртањем и тим стварима. И мени се Академија (ФДУ) чинила као једини избор, нешто чиме сам се ја у суштини бавио целог живота и нешто што ми се чинило да ми иде. Јер све ово остало што сам ја покушавао, географија, физика, математика, то ми никако није ишло.

– После трећег средње одлучио сам да упишем факултет, јер нема шта ја више да мучим ову школу и она мене. Дај да ја пробам одмах да урадим оно што сам хтео. Мика Алексић ме је спремао и помагао ми и мучио ме доста док смо то радили. И то је мени био доста ломан моменат. Некако већ у средњој школи се прочуло да ја хоћу да идем на Академију. Ја сам већ јако слабо долазио у школу, то је већ било на ивици озбиљног прекршаја. И знао сам ако ме не приме на Академију да сам награбусио, у школи има да ме развуку на све стране. Ал' сад мање-више то, ја бих морао да идем још једну годину у средњу школу, па бих морао поново да покушавам на Академији итд. Нисам био спреман да ме не приме, морам признати.

– Ко год каже: „Ма, ја се нисам спремао, него сам ујутро случајно пролазио Академијом и онда ме неко гурнуо, ја сам упао на пријемни и они су рекли, уђи, уђи, и ја сам ушао“. Нема шансе да је то тако. Бар ја нисам сигуран да тамо ти професори толеришу ту врсту индоленције. Ја сам се крваво спремао. Почео сам да се спремам већ у септембру, у смислу да читам неке монологе, да тражим. Мика Алексић је био врло строг око тога. Већ су се генерације пре тога спремале, знало се како то иде, шта се чита, шта су предлози за монолог. Ја сам већ у фебруару или марту имао монолог који сам одабрао, знао га напамет, почео да радим. Био је таван код мене у згради. Ја нисам имао где да пробам, доста је то незгодно с глумом, јер не можеш баш усред дневене собе да то радиш, сви те виде. Мораш да нађеш неко место где ћеш да се сакријеш. Онда сам ја отишао на таван. И тамо је била нека врећа с цементом. Ја сам написао Јулија, пошто сам радио Ромеа и то ми је била Јулија, мртва Јулија. И ишао сам сваки дан код Мике и сваки дан сам обашка на том тавану плакао по том цементу, мало од туге, мало од Ромеа (смех).

– Спремао сам се врло озбиљно заиста. Не можеш да не вежбаш. И испостави се да сваки тренутак уложен у ту вежбу није уопште наиван. Ја, који сам имао искуства и представе, играо сам већ нешто у Звездара театру, тако да сам имао искуство тог јавног наступа, али свеједно, човече, кад ти уђеш тамо, ти си тотална трема, не сећаш се ничега. Сећаш се неких искрица, детаља. И све је на неком аутопилоту, а тај аутопилот је оно што си вежбао. Што рече неки добар голфер: „Што више вежбам, имам више среће“. Е, тако ми се чини и за ово. Мислим да не постоји у животу ништа што се так тако деси. Може неко да добије на лотоу, али то је као да те удари гром за ведрог дана, значи у тој ствари ти не учествујеш. То може да се деси, све остало захтева напор и рад.

– И ја сам ушао у ужи избор. Онда сам ишао на диференцијалне испите. Ту ме професорка на диференцијалном испиту питала кад је било Друго заседање АВНОЈ-а. Јој, човече. Тад већ АВНОЈ више није био толико популаран и ја сам спремао Први, Други српски устанак, Први и Други светски рат, Рим, Грке. Све сам мислио то ће нешто да ме пита, а она каже Друго заседање АВНОЈ-а. У, реко', где ме убоде? А ја држим пет динара у руци и ролам. И она каже: „Па, имате то колега на свакој новчаници“. А, 29. новембар 1943. Тако сам положио историју. Имао сам грдно среће. Ал' тако треба имати можда мало и среће у тим неким тренуцима живота.

– Примили су ме на Академију. И то је био најсрећнији тренутак до тада у мом животу. Нисам знао за већу срећу. Имаш утисак да је сада стварно нов почетак твог живота, као да си се наново родио. Јер у основну школу не могу да те не приме, просто си примљен. Средњу школу ћеш више-мање да убодеш неку. Али ово сам хтео из све снаге и примили су ме. И то је стварно најважнији тренутак тада био у мом животу. Мени се чинило да је тај пријемни на Академију био нешто што ме емотивно узбудило. То је невероватно, узбуђен си и онда легнеш да спаваш, и кад устанеш ујутро и даље си узбуђен. Јој, па ја сам и даље примљен на Академију. Супер је. Следећи пут кад ми се то десило, заправо много јаче, то је кад су ми се родила деца.