Гејтс: Мој план за бољи свет

Оснивач „Мајкрософта“ је већ скоро две деценије при или на врху листи најбогатијих људи на свету. Исто толико времена Бил Гејтс је и један од највећих филантропа на свету, који је десетине милијарди долара уложио у своју фондацију.

У ауторском тексту, који је пренео портал Wired, Гејтс излаже свој план како на најбољи начин помоћи сиромашнима и искоренити проблеме који их муче.

Помало сам опседнут ђубривом. У ствари фасциниран сам његовом улогом и ефектима, а не коришћењем. Идем на састанке где је то главна тема разговора. Читам књиге о његовим ефектима и проблемима уколико се превише користи.

Ђубриво је једна од тема за коју морам себе стално да подсећам да о њему не причам на пријемима пошто га већина људи не сматра толико интересантним као ја, наводи Гејтс.

Али као и свако ко је помало опседнут, сматрам да је моје схватање потпуно оправдано. Двоје од петоро људи на планети данас дугују своје животе високим приносима који су омогућени коришћењем ђубрива.

Осим тога, помогло је у покретању Зелене револуције, праве експлозије пољопривредне продуктивности која је извукла милионе људи из канџи сиромаштва.

Ових дана проводим много времена покушавајући да унапредим иновације које ће побољшати људске животе на начин као што је то ђубриво урадило. Да мало појасним. Пуних 40 одсто светске популације је данас живо зато што је 1909. године немачки хемичар Фриц Хабер открио како да направи синтетички амонијак.

Ево још једног примера: случајеви полиомијелитиса су опали 99 одсто у последњих 25 година не зато што је болест просто нестала сама од себе, већ зато што су вакцину против ње развили Алберт Сабин и Џонас Салк. 

Захваљујући таквим проналасцима живот се полако поправља широм света. Док пишем овај текст може се закључити и потпуно супротно. Више од 100.000 људи је погинуло у грађанском рату у Сирији и велики проблеми, попут климатских промена, прете људској врсти, а ми немамо никакво решење за њих.

Али ако погледате на дуже стазе, по било којем мерилу прогреса живимо у историјски величанственом добу. Ратова је све мање, а животни век се удвостручио у последњем веку. Све више деце похађа основну школу. Свет је бољи него што је икада био.

Богатство враћамо друштву

Међутим, још није довољно добар. Уколико желимо да убрзамо напредак морамо активно да учествујемо у великим достигнућима, као што су то радили Хабер, Сабин и Салк. То је проста чињеница. Иновације чине свет бољим и више проналазака значи бржи прогрес. Такво веровање покреће моју супругу Мелинду и мене да водимо нашу фондацију.

Наравно, нису све иновације исте. Ми желимо да вратимо своје богатство назад друштву тако да оно има највећи ефекат и зато тражимо прилике да улажемо тамо где ће инвестиција највише да допринесе. То значи хватање у коштац са највећим светским проблемима и финансирање најбољих решења.

Немам магичну формулу за давање важности одређеним проблемима. За многе проблеме може се рећи да су главни. Било да је то сиромаштво, болест, глад, ратови, лоше образовање, лоша власт, политичка нестабилност, лоша економија или положај жена и деце.

Мелинда и ја смо се фокусирали на искорењивање сиромаштва и болести у свету и поправљање образовног система у САД. Те смо циљеве изабрали полазећи од идеје коју смо прихватили од својих родитеља: „Свачији живот једнако вреди“. Ако почнете од те премисе врло брзо схватите да свет функционише као да животи одређених људи више вреде.

Баш ту може да се направи највећа разлика. Баш ту сваки долар који потрошите производи највећи утицај.

Осећам се одговорним

Знао сам још са тридесет и нешто година да ћу свој иметак вратити друштву. Успех „Мајкрософта“ обезбедио ми је огромно богатство и осећао сам се одговорним да га користим пажљиво.

Доста сам читао о томе како владе многих држава премало улажу у основна научна истраживања. Сматрам то великом грешком. Ако не дамо научницима простора и средстава да продубљују наше фундаментално разумевање света, нећемо обезбедити здрав темељ за иновације наредних генерација.

Закључио сам да је зато најбоље да направим институт где би најбољи умови дошли да истражују и раде.

Ту промену у свом размишљању не могу тачно да доведем у везу са одређеним тренутком, али сматрам да је све почело када сам са Мелиндом отишао у Африку 1993. године. Отпутовали смо да бисмо видели дивље животиње на сафарију, али смо завршили гледајући невероватно сиромаштво.

Сећам се да сам гледао кроз прозор кола колону жена са великим посудама воде на главама. Питали смо се колико дуго те жене живе? Ко им чува децу док их нема? То је био почетак нашег образовања о проблемима најсиромашнијих.

Мој отац нам је 1996. године послао чланак из Њујорк тајмса о милионима деце која сваке године умиру од ротавируса, болести која не убија децу у богатим земљама. Пријатељ ми је дао извештај Светске банке који ми је отворио очи у вези са проблемима дечјих болести.

Били смо шокирани што се тако мало чини на том пољу. Упркос томе што су богате владе тихо давале помоћ, мали број фондација је ишта радио по том питању. Корпорације нису радиле на вакцинама или лековима за болести које су погађале сиромашно становништво. Новине нису писале о умирању те деце.

Капитализам не може да се бави проблемима сиромашних 

Рзмишљање о томе довело ме је до тога да поново размотрим своје ставове о унапређивању света. Искрени сам поклоник капитализма. То је најбољи систем икада смишљен како би појединачни служио ширем интересу. Заслужан је за неке од највећих напредака који су поправили живот милијардама људи, од авиона, преко клима уређаја до компјутера.

Али капитализам сам не може да се позабави потребама веома сиромашних. То значи да тржишно оријентисане иновације могу још више да прошире јаз између богатих и сиромашних. Видео сам из прве руке колики је тај јаз када сам посетио неке страћаре у Дурбану у Јужној Африци 2009. године.

Када сам видео отворени јавни нужник видео сам колико здраво за готово узимам модерне санитарије. У међувремену, две и по милијарде људи немају приступ основним санитарним условима, што узрокује развијање болести које односе животе око 1,5 милиона деце сваке године.

Владе такође не доприносе да се убрзају и подстрекну потребне иновације. Иако помоћ богатих земаља спасава велики број живота, власти по некој навици мање улажу у развој и побољшање услова живота, посебно за сиромашне. Дешава се и да је такав став често условљен политичким разлозима, јер ће опозиција убирати политичке поене уколико њихови планови пропадну или се изјалове.

До касних деведесетих одрекао сам се идеје о оснивању инситута и уместо тога сам почео да тражим и инвестирам тамо где владе и корпорације уопште не инвестирају или улажу веома мало. Заједно са Мелиндом открио сам где треба инвестирати како би се на најбољи начин и са највећим учинком помогло најсиромашнијима.

Потребно је наћи полугу

Тада сам дошао на идеју такозване каталитичне филантропије, која умногоме функционише као приватна тржишта. Инвестирате за највећу добит. Али постоји и огромна разлика. У филантропији инвеститор не мора да добија никакву добит. Имамо двоструки прилаз. Смањујемо јаз како би сиромашни свет могао што пре да примени иновације из богатог света и скрећемо што више светских мозгова на решавање проблема са којима се суочавају сиромашни.

Наравно, све то долази са великим изазовима. Радите у глобалној економији вредној десетине билиона долара, па је сваки филантропски напор релативно мали. Ако хоћете да изазовете велики ефекат морате да нађете неку полугу да подигнете што већи терет. Неки начин да за један долар или сат времена уложених донесете добробит стотину или хиљаду пута већу.

Један од начина да се пронађе та полуга јесте да се позабавите проблемом на који власти и тржиште не обраћају пажњу. Управо то смо урадили када смо видели колико се мало обраћало пажње на здравље сиромашних током деведесетих. Деца су умирала од малих богиња за које вакцина кошта мање од 25 центи, што је значило да постоји огромна прилика да се са мало уложеног спасе много живота.

Исто је и са маларијом. Када смо потписали прву велику донацију за борбу против маларије скоро смо удвостручили количину новца која се улагала широм света. Не зато што је наша донација била толико велика већ зато што се изузетно мало улагало у то.

Убедити приватни сектор да улаже

Такође, радимо на томе да подстакнемо приватни сектор да улаже, јер баш из тог сектора највећи број иновација и долази. Каталитична филантропија не може никада да донесе толико новца као приватни сектор, али може да помогне да више њихових технолошких пробоја користи сиромашнима.

Погледајте шта се десило за пољопривредом у 20. веку. Деценијама су се научници трудили да узгоје отпорније усеве. Али ти напори су највише доносили богатима, заобилазећи сиромашне. Ипак, негде половином века „Рокфелер“ и „Форд“ фондације су се укључиле. Оне су финансирале истраживање Нормана Борлаугда да произведе нове врсте пшенице која рађа много више. То је изазвало Зелену револуцију.

И сам Борлауг је рекао: „Ђубриво је било гориво које је покренуло Зелену револуцију, али су нови усеви били катализатор који ју је започео“. Ниједна приватна компанија није имала интерес да уложи у његово истраживање. Није било профита. Али данас сви људи који су се због тога извукли из сиромаштва представљају огромно тржиште за које се те исте компаније боре.

Урођено саосећање за друге

У срцу сам оптимиста. Технологија нам помаже да пребродимо највеће изазове. Исто тако, приближава људе и смањује разлике и удаљеност. Данас можемо да видимо људе који су хиљадама километара удаљени и причамо са њима у реалном времену.

Мислим да та боља комуникација много помаже у све већем интересовању обичних људи за проблеме светског сиромаштва и болести.

Богати више не могу да игноришу такве ствари, чак и ако се оне дешавају на другом крају планете. Технологија откључава урођено саосећање које имамо према другим људским бићима.

На крају, комбинација научних открића и растућа глобална свест можда је и најјаче оруђе које можемо да искористимо како би унапредили овај свет.