Шта се стварно догодило у великом пожару у Риму у доба цара Нерона

Ново истраживање потврђује да је оптужба како је император Нерон док је Рим горео стајао на балкону и измотавао се, била злонамерна измишљотина коју су произвели његови политички противници.

Али ново значајно истраживање које је спровео један од највећих ауторитета у свету за овај историјски период први пут открива да су Неронови политички ривали преувеличали и размере самог пожара.

Римски хроничари, у жељи да се додворе Нероновим политичким наследницима, тврдили су да је око две трећине Рима било потпуно уништено или тешко оштећенo и да су сви потоњи историчари миленијумима дословно преносили њихове списе.

Британски археолог и историчар, професор Ентони Берет, први пут открива да је у ствари само 15 до 20 одсто града било уништено. Већинa кључних података на којима се заснивају његови закључци потичу од древних доказа о штетама од пожара које су током последњих година успели да открију италијански и француски археолози.

Истраживање професора Барета – које ће бити објављено у облику књиге крајем новембра – први пут је реконструисало невероватну политичку причу о томе како је и зашто велики пожар у Риму 64. године преувеличан, а затим искоришћен у политички револуционарне сврхе.

Вечни сукоб моћи и новца

Пожар се догодио само 90 година након што је политичка моћ римске аристократије у великој мери угашена преласком са републиканске „демократије“ на царску диктатуру – и због тога је и даље постојало латентно непријатељство патрицијских кругова према носиоцима царске функције.

Професор Берет открива да је пожар, изгледа, искоришћен да се тај латентни ресантиман претвори у антинеронски крсташки рат који је на крају довео до побуне и његовог свргнућа с власти.

Користећи комбинацију археолошких и историјских доказа, нова студија показује да је, поред уништавања великог броја збијених стамбених блокова, пожар уништио и луксузне виле најважнијих племићких породица (могуће око 50 до 70).

Поред тога, Неронова реакција на пожар аристократију је добрано ударила по џепу. Како би обновио уништене делове Рима, Нерон је одлучио да подигне порезе у провинцијама – што је директно погодило велика провинцијска имања у поседу аристократије.

Да ствар буде гора, Нерон је потом, први пут у римској историји, наставио да девалвира вредност новца Царства издавањем сребрњака који су само 80 одсто били од сребра (док је остатак њихове тежине био углавном бакар). Неке од пресудних доказа за његову политику уништавања кованог новца након пожара тек су недавно открили научници са Универзитета Ворвик, који су помоћу специјалних микробушилица вадили узорке из низа „сребрних“ новчића из Нероновог доба.

Неронови пројекти обнове после пожара били су толико грандиозни и скупи да је, да би их финансирао, морао да чува што више чистог сребра у царској ризници. Смањивање садржаја сребра у кованицама омогућила му је управо то, али је и даље инсистирао на томе да се порези морају плаћати у чистом сребру, а не у његовим девалвираним кованицама.

Тако се догодило да су поседници приход убирали у кованом новцу, а цару су порез морали да плаћају у чистом сребру.

Нерон – обожаван и презрен

Нерон је био један од најзанимљивијих владара древног света. Био је неконвенционалан, популиста и крајње немилосрдан политичар који је погоршао политичке поделе у Риму, и римском свету уопште.

Изгледа да су га сиромашнији слојеви становништва буквално обожавали. С друге стране, друштвена и економска елита (укључујући и либералније интелектуалце) га се гнушала.

Упркос његовом неконвенционалном понашању, а понекад можда баш због тога, његове присталице су знале да зажмуре на његове честе монструозне поступке.

Међу његовим најбезобзирнијим делима било је и убиство мајке, четрнаестогодишњег полубрата, бивше жене, рођаке, а вероватно и тетке. Чак је наредио и убиство свог учитеља, познатог филозофа Сенеке.

Али његови огромни грађевински пројекти и велики јавни радови (који се могу упоредити са Рузвелтовим „Њу дилом“ у модерно доба) приближили су га обичним Римљанима и плебсу.
А његово одбијање да помогне богатијим жртвама пожара, укључујући и елитне породице које су изгубиле своје виле у пламену, такође је, несумњиво, још више изазвало симпатије нижих слојева друштва.

Његово потпуно занемаривање норми понашања више класе скандализовало је елите – али није нарушило његов углед међу сиромашнима.

Такође, као што се оженио трима женама – и убио једну или можда две од њих – био је у браку и са два (или можда три) мушкарца.

Цар је и на друге начине кршио правила понашања. Иако се крваво сукобљавао са већином чланова сопствене породице, делује да је чезнуо за обожавањем грађана. Упркос устаљеним нормама које су важиле за највиши слој, обожавао је да на јавним наступима показује широј публици своје склоности ка музици, позоришту и спорту.

У неким круговима друштва је био до те мере цењен да су његови пратиоци веровали да је његово самоубиство за време државног удара било инсценирано и да ће се једног дана победоносно вратити да влада Римом. Штавише, у периоду од 20 година након Неронове смрти, десила су се чак три неуспешна устанка предвођена побуњеницима који су се представљали као преживели цар.

Нерон највећи непријатељ хришћана

Заиста, делује да је Нерон за пожар окривио малу заједницу хришћана у Риму, а постоје и антички извори који потврђују да су свети Петар и Павле убијени за време његове владавине.

Међу хришћанима је било и оних који су веровали да ће се Нерон вратити у Рим као Антихрист. Верује се да се и даље озлоглашени „ђавољи број“ – 666 – који се први пут помиње у Откровењу, које је написано тридесетак година после Неронове смрти, односи управо на представљање Нерона као Ђавола или Антихриста.  

Као и преостала два озлоглашено нестабилна и крволочна римска императора, Нерон је ступио на власт као веома млад. Могуће је да су његови убилачки испади, као и Комодови и Елагабалови, последица тога што су тако млади наследили неограничену моћ.

Пожар нису изазвали ни хришћани ни Нерон

Ипак, иако је Нерон искористио велики пожар као прилику да поново изгради Рим, оптужбе да га је сам започео су неосноване.

„Оба општеприхваћена објашњења за пожар – да га је подметнуо сам Нерон, или да су га подметнули хришћани да би пожурили други Христов долазак – потпуно су неоснована и готово извесно нетачна. Не постоји ниједан чврст доказ за било коју од њих“, тврди др Берет, професор емеритус на Универзитету у Британској Колумбији.

„Много је вероватније да је пожар почео у јужном делу града, у некој радионици или магацину“, додаје професор.

Занимљива је и чињеница да се пожар десио у најсувље доба године за Рим – средином или крајем јула. У том периоду би се сваки пожар проширио изузетно брзо. Историјски извори тврде да је ватру поспешио јак ветар, а познато је да је у Риму лети понекад дува јак северњак пореклом из Сахаре. Штавише, физички докази указују на то да се пожар највероватније ширио у правцу севера.