Хегел – последњи великан класичне филозофије

Озбиљног лица, продорног погледа и са углом усана помало спуштним надоле – тако нам сачувани портрети показују мислиоца који је био један од најпознатијих умова свог времена.

Георг Фридрих Вилхелм Хегел дошао је на свет у Штутгарту, августа 1770. године. У пијетистичкој породици био је најстарије од троје деце. Најбољи је у разреду, воли математику и латински. Родитељи га шаљу на студиј филозофије и евангеличке теологије у Тибинген.

Хегел, Шелинг и Хелдерлин као цимери

Тамо су му цимери Фридрих Хелдерлин (1770-1843) који ће постати један од највећих немачких песника и Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг (1775-1845) један од најзначајнијих немачких филозофа и антрополога. Младићи су тада по договору устајали у четири ујутро да дискутују. Kо преспава – мора за казну да се у корист осталих одрекне свог дела вина.

Хегелови студентски дани поклапају се са периодом Француске револуције. Он одушевљено поздравља политичке промене, али никада не постаје ратоборни револуционар. После завршеног студија Хегела муче финансијске бриге. Ради као приватни учитељ и пише новинарске текстове, све док 1805. године не добије место професора. Он упоредо ради на својим списима. Научна каријера почиње касније него што је уобичајено. Kасније се и жени. Можда је разлог то што он не плени спољашношћу. Строг, продоран поглед, усне које се благо повијају надоле, а његова реторика зачињена швапским дијалектом је, кажу, била мизерна.

Историја у кључу „духа времена“

Хегелова дела су тешка за читање. И то је један од разлога што се његове теорије све до данас различито тумаче. Али су сви јединствени у оцени да је Хегел први филозоф који је схватио и обрадио димензију сталне промене у њеној далекосежности. Хегел полази од тога да је све на свету у сталном покрету, живот појединца, природа, историја, друштво. При томе сматра да свака епоха подлеже „духу времена“. Историјске епохе се не смењују произвољно, већ следе логичан принцип кретања.

Хегел за то користи метафору раста биљке. И ту се раст одвија по унутрашњем принципу. Према Хегелу, историја прати предодређену логику која доводи до противречности и преврата. То су дијалектички процеси промене, који сваки пут одводе човечанство и историју корак даље.

Свети дух као „светски дух“

Своју теорију постајања Хегел примењује и на Бога, што му је пре свега у католичкој цркви донело мало симпатија. Хегел је сматрао да Бог као ентитет није одувек, a priori био ту, већ је током историје постао то што је сада – светски дух, који у себи уједињује суму свих епоха. Kада је Хегел још рекао да је бесмислено католичко учење о транссупстанцијацији – то је веровање да се хостија и вино на миси, претварају у праву крв и тело – морао се званично извинити и повући изјаву.

Лево орјентисани филозофи су Хегелову филозофију узели као полазиште за дијалектички матерјализам. Маркс и Енгелс су Хегелову филозофију историје даље развили у теорију класне борбе. За Хегела је његова епоха – просвећени апсолутизам – била круна и крај историјске промене. По њему, највећи степен слободе је постигнут у – пруској држави.

Хегел је умро 14. новембра 1831 у Берлину, вероватно од хроничних тегоба на желуцу. Свет га се сећа по „светском духу“.